Ko su pisci koji su streljani zbog drugačijeg mišljenja

NAPREČAC, bez pogovora i dokaza, nemilosrdno, i brutalno, sa pečatom „narodnih izdajnika“ mnogobrojni srpski ugledni umetnici i intelektualci stradali su od ruke nove komunističke vlasti odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Među njima i književnici od kojih su neki izvedeni pred streljački stroj, drugi bili prinuđeni na progonstvo, a treći se opredelili za unutrašnje izgnanstvo. Od početka tog surovog progona proteklo je 70 godina, što je bio povod Srpskom književnom društvu da pripremi niz tribina pod zajedničkim naslovom „Streljani pisci“. Večeras će biti održana prva, posvećena Svetislavu Stefanoviću (1877-1944).

- Uz dragocenu pomoć Gojka Tešića biće održana i tribina o Grigoriju Božoviću, Dragiši Vasiću, Niki Bartuloviću, Jezdimiru Dangiću... O književnicima osuđenim ne samo na fizičku smrt već i na višedecenijski zaborav - kaže za „Novosti“ Dejan Simonović, urednik tribinskog programa SKD. - Bio je to ogroman gubitak za našu književnost. Ovaj niz razgovora je čin nepristajanja na kidanje književnog kontinuiteta. To je ne samo ispravljanje nepravde počinjene ljudima i njihovom delu, već i pokušaj da se održi živo sećanje. Nemoguće je graditi ozbiljnu kulturu na ledini, i uvek iznova počinjati od nule. Ne poznajući ono što je bilo, ne možemo razumeti ono što jeste, niti se suočiti sa onim što će doći.

U razgovoru za „Novosti“ dr Gojko Tešić, književni istoričar koji se ozbiljno bavi ovom temom, podseća na reči Vladimira Dvornikovića koji je u svojoj „Psihologiji izdajstva“ zapisao: „Herostratizam, na žalost, nije stran našoj rasnoj psihi. Za prosuđivanje i pravo tretiranje izvesnih mračnih pojava u našoj bivšoj i sadašnjoj sredini ovo saznanje je od osnovne važnosti“.

Pre četvrt veka u delu „Utuljena baština“ Tešić je napisao: „Ideološko jednoumlje, osvetnički duh, primitivizam ideoloških čistunaca koji su se utrkivali u svom podaništvu zarad karijerističke pohotnosti ispisujući najbezumnije presude o književnom stvaralačkom činu tzv. izdajnika revolucije, sasvim sigurno čine crne mrlje naše književne kulturne istorije. Pisci su piscima izricali i optužnice i presude: činili su to sa strašću, likovalo se što su neki najznačajniji srpski intelektualci završili pred streljačkim strojem, a da im krivica nije dokazana, a poneki je, nažalost, nisu ni imali. Krivi su bili jer su drugačije mislili. A oni koji su im ispisivali optužnice bez pokrića katkad i falsifikovane činili su to u ime pobednika, nove ideologije, a pre svega zarad svoje karijere i lagodnog života“.

Ističući da je na istoričarima književnosti i kulture da to polje očiste od zla, korova mržnje, falsifikata i da isprave koliko se to može ispraviti, Tešić kaže da su odstranjeni srpski pisci ili oni koji su okončali u emigraciji, a za neke se i ne zna gde su nestali, čine važan deo naše književne baštine. Svetislav Stefanović je, navodi, preveo skoro celokupnog Šekspira i samo da je to uradio bilo bi dovoljno da mu se danas s pravom divimo, a učinio je veoma mnogo toga za tradiciju srpskog književnog moderniteta; Grigorije Božović je jedan od najvećih pripovedača i putopisaca srpskog jezika na osnovu čijih se reportaža može konstruisati kulturna istorija Kosova i Metohije i bivše Južne Srbije; Niko Bartulović je značajan pisac dalmatinskog podneblja i izuzetan kulturni poslenik jugoslovenske duhovne orijentacije; Jezdimir Dangić je autor romana o mladobosancima...

-Priča o streljanim piscima je priča o istoriji srpskog beščašća koje dan-danas živi na „fascinantan način“, na opskurnim blogovima, u jezivim komentarima nazovi intelektualaca, ma kako se oni zvali i ma gde se oglašavali, raznim tzv. desničarskim, levičarskim, nevladinim glasilima i akcijama nevladinog sektora... Ubijanje srpske književnosti i kulture je vrlo plodna, bogata i nepresušna tradicija, a ona i danas ima svoje egzekutore, tužioce i sudije, neke nove još morbidnije i opskurnije bogdanoviće, ristiće, gligoriće...