Uroš Predić: Drug Miše Pupina

TAJNOVITI svet usputnih, nezlobivih ali ciničnih zapisa, nenadano vaskrslih sećanja, po koja reč na posetnicama, opservacije u dnevnicima, ali i pedantno vođenje evidencije o sudbini sopstvenog dela - cenama slika, njihovoj sudbini - i ovako fragmentarno pročitani govore o umetniku tananih osećanja, osetljivom čoveku i pronicljivom posmatraču. Duhovito, mada ne i pisano sa tim ciljem, jeste poglavlje u jednoj od Predićevih svezaka u kojoj je vodio evidenciju o novcu koji je pozajmljivao i(li) davao u dobrotvorne svrhe. Ta galantnost je u potpunoj suprotnosti sa onim što je sebi uskraćivao. Osim tri glavne odrednice za pozajmljeno: propalo, oprošteno, vraćeno, tu je još i niz opaski o "klijentima".

Nasumice bačen pogled na jedan od Predićevih papirića, na kome (1949) Vladimir Mrvičanin, sveštenik iz Kalifornije, Prediću zahvaljuje na poklonima dodajući da "šalje paket sa korisnim stvarčicama" - Predić je dopisao "Ništa nisam dobio!" Čist račun - duga ljubav.

Deo legata skriven u depou Narodnog muzeja Zrenjanina sasvim precizno otkriva i stvaralački prosede akademski obrazovanog slikara 19. veka. Rimski ratni vojnički oklop koji nosi arhanđel Mihailo na ikonostasu u Orlovatu nije plod Predićeve mašte ili njegovog dobrog poznavanja istorije. Kompletan - sa kacigom, prsnikom, štitnicima za cevanice, čuva se u Depou. Položeni na jedan od sanduka, ti fragmenti nisu pokriveni prašinom zaborava, već blistaju. Novo uspostavljena restauratorska služba Muzeja ih je restaurisala!

Predić je, kako bi bio što precizniji i istinitiji, koristio autentične predmete slikajući određene scene. Tu nije bilo mesta prisećanju, improvizaciji. Zahvaljujući takvom stavu u njegovoj zaostavštini je i mali muzej primenjene umetnosti.

U depou se mogu videti tri kubure iz Prvog srpskog ustanka! Uz njih fišeklija sa poklopcem, kutijica za barut, pribor za čišćenje pištolja, jatagan sa drškom od kosti... Stara violina. Pirotski ćilimi, slučajna "kolekcija" kojom bi se ponosio i beogradski Muzej primenjenih umetnosti.

Zaviri li u jedan od Predićevih sanduka (koji nije zatrpan raznim drugim predmetima), nepristojni namernik će videti haotičnu pometnju - kao da se vlasnik "pakovao" u najvećoj žurbi i panici! Sasvim u neskladu sa Predićevom pedanterijom. Zgužvan crni slikarski mantil, sobne papuče i kapa među papirima, Predićev džepni sat, viri kutija za sapun...

Tap! Poklopac se zatvara.

Obiman, nezavidan, mada intrigantan posao za Oliveru Skoko. Ali i za restauratore za papir, tekstil, drvo...

Malo je onih koji znaju da je Uroš Predić oslikao oltarski prostor Njegoševe srušene kapele na Lovćenu. I... kakva je to avantura bila. Pre nego što se popeo na vrh Lovćena, prenoćio je kod "jednog otresitog Crnogorca" koji mu je "ustupio za prenoćište prazan svinjac, bez prozora, sa tako malim vratima da se jedva moglo ući unutra".

Asketa je sve izdržao, a pored svih "napora i nezgoda" ostao mu je "u pameti" veličanstveni prizor sa vrha odakle se "strahote gledaju sa nasladom, gde se lepote uživaju sa potajnom jezom".

Jedna od još nedovoljno istraženih "epizoda" Predićevog života je odnos sa školskim drugom Mihajlom Pipinom. Odnosno, zna se da ih je vezivalo blisko prijateljstvo iako je "Miša" bio "četiri godine stariji". Ali nedovoljno je poznato u kojoj je meri Predić uticao na Pupinov izbor slika za čiju kupovinu je naučnik iz Idvora odvojio poseban fond. Iz Predićevog dnevnika, koji se ponajviše bavi šta je kad i za koga slikao, saznajemo: "Svoje prijateljstvo (Pupin, prim. a.) prema meni zasvedočio je i tim što je na izložbi u Parizu 1889. kupio moje slike 'Bosanski begunci' i 'Dete na majčinom grobu', i poklonio ih našem Narodnom muzeju. Zahvaljujući darežljivosti Mihajla Pupina i njegovom poverenju prema meni, naš Muzej je dobio mojim posredovanjem jednu od svojih najlepših slika, portret otmene dame od Daniela. Ta je slika ponuđena Muzeju za otkup, no Muzej nije bio u stanju da toliko žrtvuje, te se ja obratim svome prijatelju molbom za pomoć, da nam ne bi umakla jedna tako lepa stvar i Pupin posla 40.000 din. Srećan sam što sam uspeo da tako umetničko delo prvog reda očuvam nama, ja sam tu sliku nazvao našom 'Mona Lizom'."

NI TRGOVAC, NI ŠVERCER

NI za vreme Drugog svetskog rata nije odustajao od slikanja. Iako u poznim godinama, radio je po dva sata dnevno jer "treba da zaradi za život", a "ušteđeni novac, predviđajući katastrofu Rata, razdao sam rodbini". U to vreme prijatelj mu je predložio da za naručene portrete umesto honorara traži namirnice. Predić je to odbio, jer su vremena za sve teška, a on nije "ni trgovac, ni švercer".

ODRICANjE OD VARLjIVIH RADOSTI

ČITAJUĆI Dantea "valjada po stoti put" 1944. je zapisao: "Povlačim žalosne i utešne paralele između burnih događaja tadašnjih ... i današnjih svetskih nevolja, dolazeći do zaključka, da nikad nije bilo bolje niti gore nego što je danas, jer je čovek rođen da pati; po Šopenhaueru. I, jedina je sreća negacija života askezom odricajući se svih varljivih radosti koje se skupo plaćaju. I ja od života nisam ništa mnogo očekivao niti tražio, inače bih možda bio poznat i bogat slikar u Njujorku, gde me je Miša Pupin lično pozvao da sa njim pođem, kada me je jednom posetio u Orlovatu. Dakle sve je kao što reče Govornik: „venitas venitatis“.

(U petak: Nepročitan amanet)