Сарајевски Срби јачи од егзодуса

РЕПУБЛИКА Српска је напунила 25 година. То је више него што је доживела Југославија између два рата. Кад су нас вољом "Дејтона" исељавали из наших кућа на Миљацки, оставили су нам 12 станова на Добрињи у једној стамбеној згради. Данас, 21 годину касније, са поносом говоримо да смо на ледини која се наслања на Романију саградили зграде са 3.000 нових станова и више од 3.000 кућа. У Источном Сарајеву, који ми упркос забрани међународног фактора и даље зовемо српско, данас нас има 70.000 и што је важније, овде нема "беле куге" - овако за "Новости" говори Мирослав Лучић, председник Скупштине града Источно Сарајево.

Делегација српског града на Миљацки, прошле среде је у Београду присуствовала културним дешавањима поводом обележавања 1. марта, дана кад је убиством српског свата почео рат у БиХ. У исто време државни врх РС обележавао је у српској престоници дан доношења свог првог Устава. Трећи "јубилеј", који је Сарајлије довео у Београд, је подсећање на 21 годину од кад су се организовано иселили из града на Миљацки, остављајући муслиманима своје куће и имања, носећи и своје мртве. Многи који су се 1996. иселили, у међувремену, су се вратили.

- Кад је 1996. одлучено да Сарајево комплетно припадне Алији Изетбеговићу, државни врх РС заузео је став да се котлина на Миљацки не сме напустити. То је тада била утопија у коју многи нису веровали - говори Лучић. - Данас имамо шест основних школа, Универзитет од четири факултета са 11.000 студената, пет тржних центара, културни центар, сијасет ресторана и кафића, тргове, нове саобраћајнице...

Подизање српског града, "на поглед" од Миљацке, подвижништво је о којем ће се тек говорити. Од државе, из Фондова намењених избеглима, до данас су добили 27 милиона КМ. Преко 80 одсто утрошених пара потиче од новца који су стекли продајући муслиманима своје куће и станове по центру и ободима града.

- Ми осећамо да живимо у "главном" граду и немамо против да Бањалука буде престоница Републике Српске. Од наших са Врбаса, ипак, очекујемо да нас "боље погледају". Потребни су нам путеви, средства јавног информисања, да нам из заједничке касе врати део ПДВ зарађен у нашој регији - каже Лучић.

* Мирослав Лучић

Прича даље да са Бањалуком не постоје спорови око даљег политичког пута РС. Јединство народа Српске ту је недељиво. Ипак, каже да постоји горчина међу житељима српског Сарајева, јер им се чини да се на овај град, пети по броју становника у РС, не гледа на прави начин. Он додаје да кад је у питању живот обичних грађана, не сме да буде важно ко је у СДС, а ко СНСД. Огромна већина житеља сваког града у РС жели само услове за нормалан грађански живот.

УПЛАШЕНИ АБУ ХАМЗА

КАД је Абу Хамзи, притворенику из одреда Ел муџахедин позлило пре неку годину, довели су га у нашу болницу - прича Мирослав Лучић анегдоту. - Пошто су му лекари помогли и човек мало дошао к себи, испричао им је да се на смрт уплашио мислећи да су га довели на погубљење. Наиме, тако му је изгледала болница у Источном Сарајеву.

- Кад се неко озбиљно разболи у Источном Сарајеву може да бира Фочу, Кошево, или приватне клинике за које народ овде нема пара. Болницу мора да нам изгради држава - каже Лучић.

МНОГО СМО ДАЛИ

ТОКОМ рата у Сарајеву према усклађеним списковима, погинуло је преко 7.109 рођених Срба Сарајлија. Од 1992. до 1995. око 20.000 њих који су били заточени у Алијином граду прошло је кроз тортуре неког од 123 тадашња логора за Србе. У Сарајеву су у овом периоду радиле и "етничке" јавне куће у којима су биле држане у граду заробљене Српкиње...

- Све ово знају и странци - говори Лучић. - Тако је било,тражимо да се нашим џелатима суди, као што они сваког Србина који је пушком бранио кућу сматрају четником и окупатором. Ту помирења засад нема.