Титова Југославија је била изванредни еквилибријум терора, анархије, банкрота и откључане луднице. Ретко ће међутим проћи дан да вас не заскочи неки југоносталгичар тирадом која почиње кључним речима „Док је Стари био жив…“ и наставља се менталним терором који ће бити утолико дужи колико сте спремнији на безнадежну одбрану.

Недавно је одржана изложба „Живео живот“ која се бави лепим животом обичног човека усретним временима 1950-1990. Изложбу одржану у простору Робне куће Београд видело је преко 40.000 ганутих посетилаца, па се осокољени организатори спремају да крену широм домовине [1]. Тито нас је третирао као отроке, наносио нам сваковрсно зло, а толики народ би најрадије да га оживи.

Па да се подсетимо стварности Титовог „социјалистичког раја“.

„Заузимање стартних позиција“ [2]

Да би се ушло у рај, најпре ваља проћи чистилиште звано „послератна обнова и изградња“.

Наравно, комунисти су се обрачунавали и међу собом. Углавном су тако страдали – денунцирање непријатељу, метак у потиљак, Голо Оток и слично. Но, то је њихова ствар. Нас интересује како су се односили према народу. И, ево сведочења из прве руке:

У терору, од октобра 1944. до маја 1951. године, у целој држави

(Југославији), према изјави Александра Ранковића у Савезној скупштини,

ухапшено је 3.777.776 лица, од којих је сваки трећи био непунолетан. По

његовој шест месеци касније датој изјави од укупног броја ухапшених било је 49% невино (= 1.851.110, од тога 617.037 деце). Истовремено, у Србији је, по неким проценама, јер ни приближно тачних података нема, побијено више десетина хиљада људи. Само у Београду од октобра до децембра 1944. године убијено је, такође према (непоузданим) проценама, између 2.000 (Meklejn) и 7.000 људи (Trešnjić). Ликвидација непожељних и “народних непријатеља” спроведена је широм Србије. Готово да нема значајнијег града у централној Србији где нису извршена масовна стрељања без икаквог суђења. Известан број грађана извођен је пред „народни суд“ на неком тргу или већој кафани. Међу многобројним судовима био је и „суд части“, чији је основни задатак био да суди зa преступе против српске националне части. Судије су, наравно, били комунисти. Слични судови нису постојали у другим деловима Jугославије.

Ратна штета начињена индустрији Србије у Другом светском рату чинила је око 58% укупне ратне штете нанете индустрији Југославије. (Слично је било и за време Првог светског рата). То значи да је Србија у рату, што је комунистичка власт дуго крила од очију јавности, далеко највише страдала. Укупна вредност немачких репарација које је Југославија примила износила је 36 милиона долара из 1938. године, што се сматра 1/4 вредности бакра однетог за време окупације из Бора. Тито је, уз то, великодушно опростио репарације Бугарској и Мађарској, које су ратну штету скоро у целини учиниле на тлу Србије.

Уместо да се Србији понајвише помогне, скоро сав терет „обнове и изградње“ сваљен је управо на њу.

Реквизиција, колективизација, аграрна реформа, издвајање за неразвијене, сва та превозна средства у светлу будућност, ишла су на српски трошак.

Обавезан откуп је ради прехране осталих делова државе, заведен у Србији, коју је и највише погодио, да би се убрзо проширио на целу земљу. Србија је у периоду 1947-1951. давала 70-80% укупно “откупљених” количина у Југославији. Готово да је била идентична ситуација и кад је било речи о “откупу” осталих пољопривредних и сточарских производа. То потврђује изјава Бориса Кидрича из 1948. године: “кулаку (смо) одузели преко три стотине хиљада свиња”.

Обавезан “откуп” обављан је уз до тада невиђен терор. Поред физичке принуде и моралног понижавања грађана, разних видова понижења и малтретирања сељака, од чупања бркова, премлаћивања, до терања србијанских домаћина да јавно, пред својим суграђанима, изјављују “ја сам шпекулант” и слично, па све до хапшења. Најмање 100.000 српских домаћина је робијало (само је кроз Забелу до средине 1951. године прошло 86.000 “житара”). Од укупно кажњених у Југославији због откупа до јуна 1946. наСрбију је отпадало 87%. У 1946/47 години у Србији је од сељака по обавезном откупу узето 70.089 вагона жита. У истој години сељацима је у централној Србији недостајало од процењених количина 63.914 вагона жита за семе и за исхрану стоке и људи, односно 50% потреба, на Космету 5.616 вагона, или 30% и у Војводини 19.247 вагона или 20%. Истовремено тако откупљено жито извозило се или слало као хуманитарна помоћ у Пољску, Чехословачку, Румунију, Бугарску и Албанију.[3]

Затим су, под изговором опасности од Совјетске агресије, „дислоцирана“ на запад идустријска постројења, све што је ваљало, да више никад не буду враћена или плаћена. Ваљда у страху од Козака 1950. године су из Министарства пољопривреде Југославијенаредили телефоном да се цела ергела из Војводине преда Словенији – без накнаде. Чак и то.

Цена електричне енергије, преко које се субвенционисала индустријска производња (чувене „локомотиве развоја“), била је за Словенију 1,40 динара за Хрватску 1,95; за Србију 2,0 и за Босну и Херцеговину целих 3,5 динара.

На сву народну муку комунисти су додали пројекат „Сељачких радних задруга“, којим су чврсто доказали да су неспособни, лењи и прогресивно склони крађи. Моментални ефекат СРЗ је био хиљаде хектара у парлогу. Био је предвиђен пораст физичког обима пољопривредне производње до 1952. у односу на 1939. годину за целих 20%, али је, и поред агротехничког напретка, пољопривредна производња из старе Југославије некако постигнута поткрај педесетих година. Бирократија је вишеструко увећана ради организованог јавашлука и паразитирања, па је и ковач и поткивач Микула из Луга(вчине) добио пословођу у лику контузованог Далматинца, да му бележи „трудодане“.

Уз то, као „ђавоље вароши“ комунистичких пустахија могли сте видети рушевине – некад велелепне каштеле Дунђерског у јадном стању разваљивања и започете па на пола батаљене „Домове културе“ грандиозних размера.

Првим петогодишњим планом 1947–1952 године Србији је наметнута најнижа стопа привредног развоја. По овом плану било је предвиђено да удео Србије у индустријској производњи у 1951. има бити смањен на 32% Планирани годишњи удео вредности инвестиција за остала подручја одређен је искључиво на штету Србије.Ту су комунисти показали ефикасност и циљ постигли пре постављеног рока. Истовремено за прехрану становништва целе земље, што значи насилним откупом, Србији су одређене највеће квоте. Друкчије се није могло очекивати од главног стратега тог плана (Бориса Кидрича), који је, дванаест година раније, с говорнице комунистичке интернационале за главног непријатеља на простору Југославије прогласио „великосрпски фашизам“! И још: По Андрији Хебрангу, који тај план образлаже у Народној скупштини Југославије, план је такав јер се Србија због својих «хегемонистичких» тенденција између два светска рата најбрже развијала.

Овим планом Србија је економски упропаштена да се више никад не опорави. Колики је удео Војводина имала у „великосрпском фашизму и хегемонизму“ те су и њој одрали кожу с леђа, није објашњено.

Након тако стечене почетне предности даље је кроз маказе цена и царина привилегована словеначка и хрватска шрафцигер-индустрија на штету осталих региони који су служили као сировинска, енергетска и прехрамбена база. После „Осимских споразума“ Словенија је преко малограничног промета постала апсолутни извозник свега и свачега што није ни производила (нпр јаретине), односно апсолутни скидач кајмака. Друштвени производ по становнику у 1947. години у Словенији био за 62,4% већи од оног у централној Србији, да би се у 1987. години та разлика у корист Словеније повећала на 2,58 пута.

Тито, Кардељ, Бакарић, Хебранг, Кидрич и мали од кужине за прљаве послове, недовршени опанчарски шегрт, Лека Ранковић, тако су поставили темеље за лепи живот обичног човека.

Банкротирани рај

У периоду 1945-1991. истрошено је више модела финансирања југословенског економског система – најпре национализацијом (1945-1953) односно пљачкањем „народних непријатеља“, којом приликом су спискане и златне резерве „труле“ Краљевине Југославије. Затим се економија одржавала преко бесповратне помоћи из иностранства (1945-1966), па из девизних дознака (од 1960-их), на крају задуживањем (1957-1990), инфлаторним финансирањем (1979-1991) и на крају крајева посезањем за девизном штедњом грађана (1990-1991). [4]

Већ 1957. године први пут код нас се употребљава реч »реформа« – што би значило да су се комунисти заситили снова о комунизму. Са реформама које теку почело је 1961. (Мини-реформа) и 1965. године (Привредна и друштвена реформа), што су биле благе најаве помора у виду реформи 1971-1991.

Колика инострана помоћ је стигла из СССР до 1948. године, а и после 1955. године, тешко је проценити. Када су у питању САД и финансијске институције у којима је ова држава имала доминантан утицај укупна инострана помоћ Југославији у периоду 1945-1966. износила је 1.650,10 милиона америчких долара (цифру ваља помножити са 5 или 6 да би се добила данашња вредност. Осим тога, вредност у наоружању се не помиње). Не треба посебно наглашавати да је амерички интерес био да Југославија развија, како су то САД назвале, „национални комунизам“, тј. „земља је требало да истовремено буде и социјалистичка и независна од Москве“.

Ни толика страна помоћ није била довољна да задовољи све потребе овдашњих неронских економских визија. Како би смањила нарастајућу незапосленост и дефицит у платном билансу, Југославија је почев од 1960-их година „отворила границе“ и отпустиласвоје грађане „на привремени рад“ без повратка у развијене индустријске земље Европе. Половином 1968. године око 400 хиљада Југословена је радило ван земље, а „одливање“ радне снаге наредних година је расло. Овим генијалним потезом галантног комунистичког естабилишмента отроцима је великодушно омогућено да из социјалистичког раја оду у мрачни капитализам да аргатују и шаљу паре како би овде правилно оријентисана радничка класа и поштена интелигенција имали бесплатно дугогодишње студирање за децу, лечење, синдикална летовања, те мирне дане за 1.200.000 борачких пензионера. Гледано у релативном односу, 1960-их година је од девизних дознака „покривано“ око 50% дефицита Југославије, да би 1978. године дознаке обезбеђивале „покривеност“ дефицита од око 25%. Више ни извоз људи у најпродуктивнијем добу није помагао пропадајућој економији. Држава је демографски осакатила народ колико и један светски рат, само да би коју годину продужила трајање паразитског система. Од 1974. до 1980. године СФРЈ је годишње трошила 15% више него што је производила, тј. земља је немилице трошила своју будућност, а просечна искоришћеност (дневног) радног времена била је 4 часа и 32 минута – дакле, држава је већ била неповратно раштимована, али у блаженом дремежу.

Године 1982. дошло је до „пуцања“ спољне ликвидности СФРЈ – држава је те године утрошила девизне резерве до последњег долара, али није могла да сервисира (отплаћује) све своје обавезе према иностраним повериоцима. Чак је и два пута дошло до „задржавања“ (привремене заплене) авиона ЈАТ-а на иностраним аеродромима. Милка Планинц је коначно признала државни банкрот, који се до тада називао „стабилизацијом“.

Е то је тај „рај“ за којим наричу лумпен другарице и другови.

Рајско батргање

Југославија је постала рајско насеље инфлације

Година	1980	1981	1982	1983	1984	1985	1986	1987	1988	1989	1990
Инфлација (%)	31	39	31	40	54	72	90	120	194	1240	121

Грађани су се сусретали са рестрикцијама електричне енергије и несташицама кафе, шећера, уља, детерџента итд. Већ 1983. године савезна влада је објавила да је „земља у дубокој привредној депресији“. Сви економски индикатори су били негативни и у сталном погоршању после 1982. године. Крајем 1984. године просечан лични доходак (плата) био је за око 70% нижи од званично проглашеног минимума за четворочлану породицу, а део становништва који је живео испод нивоа сиромаштва попео се са 17% на 20%“. Према званичној статистици стопа незапослености се из године у годину повећавала – са 13,8% (1979-1981) на 16,6% (1986); у 1985. години 59,6% незапослених је било млађе од 25 година.

Данас се људи грозе куповине радних места, а тада је та трговина била законски уређена и звала се „удруживање средстава и рада“. Ко је имао паре могао је легално да купи радно место за 15.000 ДМ. Ко није имао, могао је у надницу код новокомпонованих кулака, екс руководилаца СРЗ које је чудом запао „Зелени кредит“, или са „црвеним пасошем“ куд му драго.

Постојао је и систем кредитних линија 1:3:9. Сводио се на дизање кредита, па куповање девиза на црном тржишту које служе за депозит новом кредиту и тако у круг. После све то лепо поједе инфлација.

„Корисне малверзације“ су називане „негативним појавама“, мада су биле начин живота. Менице без покрића су биле основно опште платежно средство, помоћу којих је „Југа“ била прва земља која је за кратко закорачила у комунизам.

На другој страни комунистичка елита се богатила као да живи на руднику дијаманата. Скоро је баналан детаљ да је 4% штедиша у Поштанској штедионици располагало са 45% капитала. Ницале су „викендице“ на мору на којима би позавидели данашњи тајкуни, паметна функционерска деца су ишла на школовање у иностранство и слично.

Ко се сећа акција „Имаш кућу, врати стан“, или „утврђивање порекла имовине“? Тиме су „буџовани“ ( један од најчешће коришћених термина у социјалистичком рају, који можда најпластичније одређује етичку вертикалу тог идеално уређеног друштва) замајавали народ. Нити је један стан враћен, нити је неком утврђено порекло имовине.

Како разумети ондашњу шизофренију:

На једној страни су без ичије одговорности ницале „промашене инвестиције“, Злетово, Обровац, Смедеревска железара, затим невероватни војно-технички подухвати, подземни аеродром „Жељава“ [5] и Титов атомски бункер „АРК ДО КОЊИЦ“ [6], који су грађени деценијама, од почетка педесетих до краја седамдесетих, а никад ни за шта нису послужили. И у сваку од поменутих „инвестиција“ спискано је пет или десет милијарди ондашњих долара. Педесет најпромашенијих инвестиција „покривало“ је 97% неотплативог спољњег дуга, и – ником ништа!

На другој страни, штедело се на увозу кафе(?!) Шећер, детерџент, гориво могли су се добити на бонове, или „преко везе“. Фамозни црвени пасош се скоро искључиво користио да би се куповала кафа и бофл роба на бувљаку у Трсту јер се иста (мантили „шушкавци“, кишобрани, фармерице, најлон-кошуље и лутке за украс на кревету) тешко могла купити у земљи. Чоколада „Тоблероне“ беше чудо и за многе недосањани дечји сан. За туризам и годишње одморе много више од црвеног пасоша се користио парадајз. Фрижидери су устукнули пред замрзивачима у које су паковане мртве животиње купљене на селу – „типично понашање у време обиља“. Један живи сведок, коме се памћење није пролепшало, сећа се: “Почетак моје основне школе обележило је прогресивно учење уз свеће јер су рестрикције струје биле свакодневне и на врхунцу трајале и по осам сати.“

Коначно, о стању опште моралне ентропије могу послужити бурлескне епизоде из спорта. Митски социјалистички менаџер Џаровски сведочи о тоталној политичко-коруптивној организацији „физичке културе“. Знамо да су намештања резултата и „топле куглице“ приликом жребања за велика такмичења манир светског спорта, али тешко ћете негде наћи да се фудбалска утакмица заврши резултатом 134:0, или рукометна утакмица резултатом 0:0. То је могло само у Југи. Са резервом можете прихватити твредње Џаровског да пола Македоније није имало струје док ФК „Вардар“ није пристао да учини услугу ФК „Трепчи“, или да смо први пут постали светски прваци у кошарци након што је Доланц лагано одгегао до судијске свлачионице, или да је свети патрон Џаровског у борби са законом био друг Пинки. Лакрдијашки морални концепт је ипак несумњив.

Оаза мира и терора

Прескочићемо сталне тензије на спољним границама према Албанији, Бугарској, Мађарској, Италији, јер нам то некако јесте судбина. Питање је како је изгледао унутрашњи државни мир, услед кога си, по одлучним тврдњама југоносталгичара, могао мирно спавати на свакој клупи у парку. (Ако ти, после утакмице, не гурну Фићу у море).

Комунистичком терору највише је била изложена Србија. Али, било је трагичних случајева и на другим странама, којих се наши југоносталгичари не сећају. Таква је била Цазинска сељачка буна.

Маја 1950. године дошло је до оружане побуне сељака из срезова Цазин, Велика Кладуша и Слуњ. Сељаци су се бунили против неправедних и агресивних метода „народне власти“ приликом „откупа“ пољопривредних производа и разноразних малтретирања одборника „народних одбора“. Побуна је од стране надмоћних снага ЈНА убрзо угушена, а „народна власт“ се жестоко обрачунала са устаницима: 15-ак је осуђено на смрт и стрељано, а на десетине је осудено на казне затвора. Око 115 породица са око 777чланова осуђено на, иначе у закону непостојећу, колективну казну исељења.

На Космету мира никада није било. Све до 1957. године трајале су тешке акције „прикупљања оружја“ од балиста. Тада је проглашено да је кампања демилитаризације успешно завршена, мада ми знамо да није успешно завршена.

Усташе су у тероризму биле нарочито упорни, и деловали су по целом свету. [7] Подсећајући на неке од злочина усташке емиграције у Југославији, издвајамо:

* 1959. година: Анто Сермет, припадник ХНО из Немачке, запалио пољопривредно добро „Бугар“ код Бихаћа.
* 1963. године, у лето, у Југославију су убачени Јосип Облак, Илија Толић, Бранко Подруг, Раде Стојић, Владо Леко, Крешимир Перковић, Станко Здрилић, Мирко Фумић и Дражен Тапашњи који су 20. јула подметнули експлозив на прузи Ријека-Загреб.
* 1967. године: Крајем јуна у СФРЈ су убачена петорица усташа из Француске, који су извршили неколико терористичких акција. Иван Циндрић, Јозо Вујовић, Јозо Дедић и Лука Краљевић, сви припадници „Хрватског револуционарног братства“.
* 1968. године усташки терориста Миљенко Хркач 13. јула подметнуо је разорну експлозивну направу у београдски биоскоп „20. октобар „, и усмртио радника Саву Ћучуревића, 76 људи је том приликом рањено, а студенткиња Магдалена Новаковић остала је без обе ноге. У другој диверзији исте године 25. септембра, такође је више људи повређено.
* 1972. У СФРЈ је илегално убачена 19-члана терористичка усташка група из Аустралије, СР Немачке и Аустрије, која је у својим диверзантским акцијама ранила 15 и убила 13 југословенских грађана. Групу су предводила браћа Андрић, Амброзије и Адолф.
*1972. авион ЈАТ ДЦ-9 срушио се над територијом ЧССР због експлозије мине коју су подметнули усташки терористи. 27 људи погинуло, а једно лице тешко рањено. Преживела Весна Вуловић. [8]
* 1973.године: Извршена диверзија у гардероби главне железничке станице у Београду. У експлозији погинуло једно лице, док је осам теже повређено. Експлозија извршена по „угледу“ на ону у београдском биоскопу „20. октобар „коју је, неколико година раније, подметнуо усташа Миљенко Хркач.
*1974. у Пошти број 2 у Загребу експлодирала пакет мина, од које је погинуо радник Никола Прибанић. Пакет мина је била упућена из Немачке.
* 1975. У јуну те године у СФРЈ убачене усташе из Немачке Винко Баришић и западнонемачка држављанка Barbara Plachetka, које је упутио Дане Шаре са задатком да изврше неколико диверзантских акција у којима је више људи погинуло или је рањено.

* 1977. Година која је остала упамћена по злу (бројне терористичке акције усташа у СФРЈ и у иностранству), названа и година усташе Лубурића, који је био један од главних налогодаваца усташке емиграције.
*1977. Диверзија у међународном возу на релацији Дортмунд-Атина код станице Трбовље. Погинуо Југословен Бесим Побриц, а 8 људи рањено.
* 1981. У Имотском су ухапшене усташе Анте Кавлеј, Никола Маленица, Иван Сочо и Томо Павлов, који су из немачке у СФРЈ стигли како би извршили више диверзантских акција. Код њих је, приликом хапшења, пронађена већа количина оружја и експлозива.
* 1982. година: У неколико ресторана на мору („Смоква“ на Пагу, „Галеб“ у Ријеци, ТО у Шибенику и у Задру) у којима је рањено десетак гостију, а неколико их је смртно страдало. Организатори акције и извршиоци су усташки емигранти из Немачке.
* 1983. година: Крајем децембра у Винковцима подметнут експлозив на железничкој станици, а само неколико месеци раније, експлодирала је и бензинска пумпа у Славонском броду.

“Најспектакуларнија“ усташка акција је свакако операција „Феникс“ или „Радуша“ по кодирању ЈНА из 1972. Тада је деветнаест до зуба наоружаних усташа убачено у земљу. Између 18.000 и 30.000 војске, милиције и припадника ТО су више од месец дана муку мучили да неутралишу ову терористичку групу. Прибегавало сe и томе да се масовно локални младићи шишају до главе, како би се разликовали од непријатеља.

Међутим, већ у 24. септембра те 1972. године на путу Госпић-Карлобаг у пределу Оштарија, извршен је нови напад на службени аутоСтанице јавне безбедности Госпић кад је убијен Ђуро Узелац командир одељења милиције Карлобаг а рањен Боро Јосиповић. И поново је почео лов ДБ на усташе који се завршио тек 29. октобра 1974. кад су ликвидирани Мате Прпић и Иван Матичевић.

Данас су погинули и рањени са југословенске стране заборављени, поготово су их чврсто заборавили југоносталгичари, а захвално хрватство је дигло споменике и редовно држи мисе својим усташама. [9] У оно време, међутим, ко је доводио у питање братство-јединство дирао је у зеницу ока, што се скупо плаћало.

Тероризам је праћен општенародном хрватском националистичком узбуном званом „МАСПОК“ илити „Хрватско прољеће“, под вођством тандема Кучар-Трипало. Овај удружени подухват (снажно подржан и од католичке цркве) довео је до врхунца југо-комунистичку теоријску мисао преточену у Устав из 1974. којим је судбина државе запечаћена.

Између усташа у дијаспори и Хрватског народа у Југославији није било разлике. После Х седнице ЦК Хрватске (јануар 1970) на којојсу тврдили да је скована велика завера против Хрватске, а Тито те закључке одобрио, вођа усташа у емиграцији, Бранко Јелић,наследник Анте Павелића, настањен у Берлину … пише: „ми Хрвати у егзилу више не видимо шта нас дели од вас Хрвата уземљи „. … „Тријумфовао је католички дух“ … Хрватски лист „Заједничар“ у Америци пише „хрватска пушка о хрватском рамену“(много пре него што је то узвикнуо партизански генерал Туђман). Мате Мештровић средином јануара 1971 долази у Загреб као гостСабора и Матице хрватске.

Већ тада у Хрватској за српски идентитет није било места. Последње у низу укинуто је Српско културно друштво „Просвјета“ одлукомРСУП Хрватске од 23. маја 1980. године уз образложење ССРНХ да се ради о „радикалном заокрету у односу на ратно ипослератно време“ те да „Брига за комплекс питања културе, историје, живота и стваралаштва хрватске или српске нацијеу СРХ не може бити препуштена никаквим посебним националним друштвима или организацијама„.

На југу је било још горе. Шиптарска нацистичка буна никада није престајала већ са само стишавала и наново распламсавала (1968., 1971., 1981.). Док су се Латинка Перовић, Иван Стамболић, Слободан Милошевић и остали комунисти у Београду борили против „српског национализма“ на Косову и Метохији је трајао несметани прогон Срба. Шиптарски шовинизам је ескалирао у прави пакао 1981. године [10]. Побуну је карактерисала изражена бестијалност. Почело је паљевином конака Пећке патријаршије, да више не престане. Млади Данило Милинчић је убијен пред његовом кућом у селу Самодрежи, 2. јуна 1982. године, тако што су га четворица Арбанаса држала, а албански емигрант Ферат Мујо пуцао му из пиштоља у срце, на очи мајке Данице која је својим телом покушала да заштити живот свог невиног сина. Судбина убијеног Данила Милинчића и затим читаве његове породице само је симболичка појава за судбину читавог српског живља на Косову. Ужасан злочин над Ђорђем Мартиновићем неколико година касније и морбидни покушај Станета Доланца да „случај“ заташка тврдњом да се мученик самоповредио, коначно је одагнао сваку сумњу у природу Титовог режима. Бар ко је хтео да види.

У првој половини 1986 године, постављена је коначна сцена за распад државе.

26. 2. – Група од 106 Срба са Косова долази у Скупштину Југославије (предводе их Бошко Будимировић и Мирослав Шолевић).
13. 3. – Окружно јавно тужилаштво у Гњилану сматра да није доказано да је Ђорђе Мартиновић насилно повређен 1985.
4. 4. – Хапшење Косте Булатовића и Радоја Спасића због петиције 2016 (започете претходне јесени) изазива масовно окупљањеСрба у Косову Пољу (Булатовић пуштен сутрадан).
28. 5. – На X Конгресу СК Србије, Слободан Милошевић изабран за председника Председништва ЦК СК Србије, Зоран Соколовићсекретар.
20. 6. – Срби најављују масовно исељавање са Косова, више хиљада их креће према Београду, али милиција их зауставља кодКосова Поља.
25 – 28. 6. – XIII Конгрес СКЈ у суморном расположењу; подмлађен састав Централног комитета (127 нових чланова од 165) ипредседништво партије (17 нових од 23).

Федерирање слободе

Данас се и од озбиљних политичких аналитичара и историчара може чути да се у „комунистичкој Југославији није смео критиковати само Тито, а да је о осталом критичка реч била дозвољена“. Таква света лаж, кад дође од заклетих националних демократа, посебно је штетна.

Не да је изговорена критичка реч по живот била опасна, него су слушање, читање и гледање били високоризични.

Ко тих година није слушао „Глас Америке“ и Гргу Златопера? Радио се утишавао да се не чује ни до зида, уво скоро прислони уз звучник, и, обавезно, слушање је соло, никад у друштву. Грга Златопер је био најпопуларнији спикер чије име јавно није изговарано. Да ли се то весели мали човек бојао од вишка информација или од свеприсутних удбаша?

Што су дела Слободана Јовановића или Николаја Велимировића спаљивана могло би се и разумети. Али, чиме је безазлени невелики роман „Кад су цветале тикве“ Д. Михајловића угрожавао наш социјалистички развитак, те се до њега могло доћи у самиздат продукцији и строгој конспирацији? Ето докле је ишла брига прогресивних полуписмених снага на власти за чистоту свести отрока.

Прејака реч је и те како знала да убије, као Бранка Миљковића. Много интелектуалаца је робијало због „деликта мишљења“…Михајло Михајлов, Михајло Ђурић, Гојко Ђого…Меша Селимовић је преживео праву шикану зато што се декларисао као „српски писац“ и сарађивао са „националистичком“ СКЗ. Бранко Ћопић је имао срећу да буде само проглашен за „анархисту“.Комунистички закони су брижљиво покрили све могуће видове „злонамерног приказивања наше стварности“, па је човек могао у затвор (или, у горем случају, у лудницу) и због писања интимног дневника који држи у наткасни, Орвелу на стид. Маринко Арсић Ивков је у „Кривичној естетици“ сакупио готово непрегледну збирку примера прогона интелектуалаца због вербалних деликата. [11]

Јесу ли забрањивани филмови и позоришне представе? Федерирањем – и може и не може, овде не може тамо може, до некле може, од некле не може. Бекет је имао част да његово дело „Чекајући Годоа“ буде забрањено 1954. на сцени Београдског драмског позоришта. После тога, тек присећања ради, „Голубњача“, „Мрешћење Шарана“… Комад „Солунци говоре“ је на сценуНародног позоришта постављен захваљујући храбрости Грузинке Цисане Мурусидзе која је пре четири деценије као школованпозоришни уметник дошла у Србију. Већ од премијере представу су пратиле неповољне идеолошке критике. Чак су се и некиглумци противили што се прича о солунцима поставља на сцену, у чему је најгласнији био глумац Љуба Тадић [12].

За непођудне филмове су постојали „бункери“, ако пројекти икако прођу филтере партијских комитеја. Протежирани су за домаће и источно тржиште макароне-партизански спектакли етаблираног првог пролетерског ударног режисера Вељка Булајића без финансијске конструкције. За западно тржиште имали смо у понуди представљање нашег народа као Цигана који се ваљају и кољу по блату. И наравно Чкаља.

За одабране слободе изражавања пак беше на претек. Пургерски квазифилозоф Крлежа је у својим „мемоарски записима“ објављеним 1954. у Загребу, писао је у заглављу “Година 1919″, под насловом “Смјена на јасеновачкој станици”, (како пророчки изабрано место!) на страни 277.: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“ Велики родољуб пише даље: „Der Schwarz Georg (Карађорђе, наша прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је руке некакве барјаке…“

Није лако било нарисовати Тита да буде уметнички овековечен. [13] Последња слика Паје Јовановића могла је бити кобна по аутора. Насликао је Тита како чврсто удара песницом о ТРСТ (на карти), али док је довршио слику Тито је радикално ревидирао став, те је и портрет спремљен у подрум, а остарелом сликару је опроштено због година. Ништа се немојте чудити злехудој судбини сликара Миће Поповића, кога је десетлећима касније типовала иста политичка комитеја по лику Бориса Кидрича, смо у пернатим бундама. [14]

Оличење ондашњег културног обрасца био је Ратко Дражевић „легендарни директор Авала-филма“. Од квалификација за бављење филмском уметношћу имао је семестар на пољопривредном факултету, борачки стаж и чин УДБЕ. Славни културни посленик себе је описивао као особу која је убила 2.000 људи (у главном у подрумима ОЗНЕ) и спавала са истим толиким бројем жена. И дан-данашњи југоносталгичари га описују као „легенду“ и „громаду“.

Код Тита је и жеља за више социјализма третирана као контрареволуција. Сви се сећамо београдске верзије студентских демонстрација 1968 године. Ко се брзо није дозвао памети прошао је као херој те наивне побуне Влада-револуција који је завршио као људска олупина.

Једнако као и све друге слободе, и верске слободе су биле подложне еластичном третману – како коме и како кад.

Уништавање српског црквено-уметничког и историјског блага скоро да од 1941. године није ни престајало. Током Другог светског рата, поред преко милион српских жртава, уништено је и преко 400 српско-православних храмова. У поратном периоду комунистички режим увелико је спречавао обнову и заштиту српских цркава и манастира. На изградњу неке нове Православне цркве тешко да се смело помислити. За џамије није било превише проблема.

Због потреба „истеривања Бога“ Свети Сава је називан „просветним радником“. Уз Резолуцију Информбироа било непожељносве што има везе са источним блоком, па је на удару био чак и Деда-Мраз. Историчари бележе како је несрећни Деда-Мраз биопроглашен неподобним „као бољшевичко-клерикално копиле, јер подсећа на Светог Николу“. Тадашњи комунисти су ималинеколико упечатљивих предлога о томе ко би могао да наследи Деда-Мраза за Нову годину. Најинтересантније је било да секреира лик Баба-Зиме, мада су други предлагали да то буде девојка у народној ношњи. Они најтврђи сањарили су да поклоне децидели стари партизан у униформи!

На другој страни, иако није званично учествовала у „хрватском прољећу“ и „Маспок“, крајем 60-их и 70-их година 20. века, „Црква уХрвата“ трудила се да хрватству да духовна крила у борби за независност од „српске хегемоније“. Још 1969. основана је Бискупскаконференција за хрватске исељенике, што је допринело националној хомогенизацији расејања. Године 1970. загребачкинадбискуп Фрањо Кухарић одржао је 10. фебруара прву јавну комеморацију свом претходнику Алојзију Степинцу (у то време,владику Николаја су у Србији штампали под псеудонимом „монах Тадија“). У наредној деценији ово је постао незванични хрватскиодмор, Дан кардинала Степинца. Септембра 1970. хиљаде хрватских „ходочасника“ присуствовало је канонизацији првог хрватскогсвеца – Николе Тавелића, да би Ватикан 1971, упркос протестима, променио име Илирског института и цркве Сан Ђироламо ухрватски завод и цркву Св. Јеронима (преко Св. Јеронима усташе су после Другог светског рата бежале на Запад.) После“маријанског конгреса“ (15-22. Август 1971), Бискупска конференција Хрватске предложила је да се Марија Бистрица, место култаБлажене Дјевице Марије, прогласи „националним светилиштем „(на чему су радили још Павелић и Степинац). „Дјевица Марија“ јепроглашена „краљицом Хрвата“. „Маријански конгрес“ завршен је „ходочашћем“ 150.000 Хрвата, који су у Марији Бистрици певали“Лијепа наша домовино“ (док се у Србији за „Боже правде“ ишло у затвор!) Надбискуп Фране Франић је 1. августа 1971. организовао „маријански конгрес“ у Сињу под паролом „Будимо верни свом идентитету“, при чему је служио „Молитву за хрватски народ“. [15] На крају се деци „јавила Госпа“.

У сажимању општег комунистичког експеримента са памећу не сме се изгубити из вида и школски систем за онеспособљавање деце за живот кроз ултра-концепт образовања познатог као „шуварица“ и „марксизмом“ као идејом водиљом.

У ЈНА су вечито били будни, да би на крају заспали. За пола века је политички прогоњено више од 100.000 људи и о томе се ујавности ништа не зна. ВБА је крајем 2006. и почетком 2007. године предала Војном архиву Србије архивску грађу од 317документарних збирки са 50.000 страница. Вероватно се ради о у главном погрешним људима, јер, како смо видели на крају драме, војска је била препуна издајника.

Тајна о државним убицама Србије само је једна од сакривених историјских чињеница у архивима ДБ. Јесте БИА од 2004. до данасАрхиву Србије предала 64.000 тајних досијеа, али још није учинила доступним документацију о својим тајним операцијама. Какотврди повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић, велики број личних досијеа од 1945. до данас нестао је изархива тајне службе. Југоносталгичари се данас грозе Аркана и сличних оперативаца, који су им били сасвим прихватљиви док им је налогодавац био Стане Доланц, будући да су сви ти људи радили у служби ДБ и за постојања СФРЈ.

У очајничком покушају да се спречи очигледно срљање у пропаст „федерирањем федерације“ (Бакарић, Кардељ), у САНУ су почели да раде на тзв „Меморандуму“. [16] Нису ништа друго успели до да се тај, иначе прилично плашљиво писани и окаснели документ, прогласи „Мајн кампфом српског фашизма“.

Фашизам академика се састојао у констатацији: „У историји досад незапамћен јаз између нормативних прокламација и стварностидаје југословенском друштву једно од битних обележја. Према званичној идеологији југословенско друштво је већ превазишло светековине модерне цивилизације, и на Западу и на Истоку: остварило је највиши облик демократије, самоуправљањем обезбедиловласт радничке класе, постигло братство и јединство народа, укинуло етатизам, први пут у свету доказало могућност постојањаефикасне тржишне привреде у социјализму. У стварности се наше друштво налази испод нивоа модерне цивилизације.“

Закључак, упркос југоносталгичарима

Лаж је да је Србија икада експлоатисала друге крајеве. Никад ни једна фабрика није пренета из Крања или Шибеника у Крагујевац и Краљево, у супротном правцу све је ишло.

Србија производи аута у Крагујевцу 1904. док наши суседи још за ауто нису ни чули. Инвестиције су дошле од америчког Форда.Шевролет 1939. улаже у Крагујевачку фабрику аутомобила и ту у сред Шумадије прави своје моделе за целу Европу, запошљавајући12 000 радника, а број Словенаца и Загораца од тих 12 000 се не зна тачно. Постојала је развијена текстилна индустрија, неупоредиво јача од свих других крајева заједно; Лесковац су звали „Српски Манчестер“. У односу на земље са којима југоносталгичари тако радо пореде СФРЈ, Краљевина Југославија је боље стојала од СФРЈ, и то без вечите спољашње подршке. У осталом, у аманет је Краљевина оставила шездесет тона злата, СФРЈ, као своје симболично наслеђе, динамитом разбијен аеродром Жељава.

У знатном делу јавности гаји се глупа предрасуда да би Анте Марковић, да је добио већу политичку подршку и у потпуности спровео свој програм, већ за 2-3 године увео СФРЈ у Европску Унију. Ником не треба држава заостала у развоју на вечитом програму социјалне помоћи. (Словенији, као најразвијенијој екс-ЈУ републици, са снажном немачком подршком, требало је тринаест година да буде прихваћена, да би данас била презадужена ЕУ провинција). Запад је подржавао „Југу“ док је била добар тампон према моћном „Источном блоку“. После распада тог блока, угасио се интерес да се СФРЈ одржава у животу. Када су и Совјети (Руси) изгубили вољу и интерес да купују наше „Леда“ штикле, гаће на ластиш и шлофијанке, што беше више од пола југословенског извоза (а не горењски Грундинг телевизори), коначно се срушио социјалистички „рај“ на земљи. Када је и тај руски чанак измакнут испред носа паразитске елите која је пронела славу самоуправног социјализма као најбољег система у људској историји, елити није остало друго до да се рециклира у НВО-експерте, демократе, проеуропске визионаре.

Титова, комунистичка владавина Југославијом, како смо показали, има све атрибуте окупације.

Титова идеологија била је Тито. Примарно, обрачунавао са сваким ко је угрожавао његову личну диктатуру. Отуда, жртава има на свим странама. У укупном збиру, његова владавина је била дубоко антисрпска и на дужи рок антијугословенска. Ипак је он био заклети аустроугарски официр.

Српска политика “националног угњетавања”, опште место у жаргону политичара из северозападних република, стара је Аустроугарска пропагандна мантра. Сваки покушај заштите минималних националних интереса Србије, моментално је проглашаван за „повампирење великосрпског национализма и хегемонизма“. У исто време, у циљу оправдања сецесионистичких потеза, у Словенији се, пропагандом вођеном од стране номенклатуре, ствара слика: Прво, да је Словенија између два рата била под српском окупацијом, односно како каже Љубо Сирц “створена је слика да су нас (Словенце – прим. С. В.) Срби клали иза сваког ћошка, што је потпуно лудило.” Друго, да је она све време искоришћавана од стране југоисточних региона, односно република и покрајина. И треће, да су ти јужњаци поврх свега прљави, примитивни и необразовани и зато у дежели непожељни. Исти механизам су користили и Хрвати, па редом остали („Трепча ради, Београд се гради!“).

Та парадигма прелази и у научну и стручну књижевност. Редовно се помиње «хегемонистички» Београд или «великосрпске» тенденције. Готово све што шкрипи у држави објашњава се уз помоћ те парадигме. То је врло блиско данашњој причи њихове (комунистичке) идеолошке деце о српском “национализму” и српској “колективној одговорности” за разбијање/распад државе и као последица тог распада касније покренутих ратова. Ову стару причу очевима је импутирала (коју су они ипак добровољно прихватили) Коминтерна а њиховој деци “међународна заједница”. И једни и други су је, за новац или привилегије, али превасходно„из убеђења“, више него ревносно једном пропагирали а други пут извршавали.

Српски комунисти и њихови наследници су, једноставно, били и остали квислинзи. Постављати питање „зашто српски комунисти нису штитили српске интересе“ је једнако смислено као кад се исто питање данас постави тзв. „другосрбијанској елити“. Они сматрају да раде у најбољем интересу Србије. Српски аутошовинизам није изум новог времена.

Југоносталгија постоји и код других народа. Постоји и тзв „емотивни туризам“. Словенци се сматрају Европљанима, а осталиЈужни Словени за њих су Балканци, такозвани „Чефури“, као што су, уосталом, за Аустријанце, ни мало парадоксално, СловенциБалканци. Словенцима је Балкан згодно место за раскалашену забаву, за празнични хедонизам, а доза прихватљиве југоносталгијеје допуштена словенским „веселицама“ и сви ти Балканци су посве прихватљиви као добри домаћини, ни случајно као гости.

……

[1] http://www.pressonline.rs/zabava/kultura/280969/nostalgija-izlozbu-kako-se-zivelo-u-sfrj-videlo-vise-od-40000-ljudi.html

[2] Наводи према: Слободан Вуковић: ЗАУЗИМАЊЕ СТАРТНИХ ПОЗИЦИЈА

http://www.socioloskipregled.org.rs/Tekstovi/4%282006%29/2%20Vukovic.PDF

[3] Примера преливања вредности из Србије у друге крајеве је изузетно много, немогуће их је детаљније навести… Након завршетка рата формиран је 7. јуна 1945. године, Фонд за обнову земље којим је прво руководио Привредни савет а затим Савезна планска комисија (на чијем челу су били Словенци и Хрвати). Фонд је пуњен од приспелих репарација и реституције (претежно начињених на територији Србије), продаје УНРРА помоћи, ратног плена, замене новца и сл. Он је одобравао зајмове на 20 година с 2% камате, које је у великој мери као и све послератне кредите обезвредила инфлација, затим „систем нивелација цена“ итд, све је ишло на терет и штету Србије. ИТД.

[4] Дејан Бараћ: Разграђивање супстанце економије – зашто смо ту где смо

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/razgradjivanje-supstance-ekonomije-zasto-smo-tu-gde-smo.html

[5] http://www.gradjevinarstvo.rs/TekstDetalji.aspx?tekstid=1454

Тачна сума новца уложена у градњу аеродрома Жељава вероватно никада неће бити утврђена. Процене се крећу 5-8 милијардидолара а најчешће упоређење јесте да је СФРЈ са тим парама могла да сагради ауто-пут са четири траке „од Триглава доЂевђелије“. Постоје и тврдње да бисмо још у оно време достигли стандард Аустрије само да је толико новац уложен у развојпривреде и других грана осим војске, јер, подземни аеродроми само су један од типова подземних војних објеката бивше ЈНА.

[6] http://www.visitmycountry.net/bosnia_herzegovina/en/index.php/160-turisticke-atrakcije/nase-preporuke/360-titov-bunker-ark-d0-konjic

[7] Према подацима Савезног секретаријата за информисање СФРЈ (ССИНФ СФРЈ), које наводи НИН (Недељне информативненовине) из Београда, 1985. године, у иностранству је од 1945. године до септембра 1985. непријатељска емиграција извела укупно657 антијугословенских терористичких акција у којима је погинуло 82 лица (и 3 странца), а повређено 186 особа (2 странца). На тлуЈугославије је у послератном периоду изведено 40 терористичких акција, а 60 у покушају. Живот је изгубило 30 лица, а повређено је73. На тлу Аустралије (две најагресивније усташке организације „Хрватско револуционарно братство „- ХРБ и „хрватски народниотпор „- ХОП) од 1945 до 1988 екстремисти су извели 33 насилничке акције према свему што је југославенско и 3 у самојЈугославији.

[8] После овог напада паника у врху власти била је толика да је Џемал Бједић на сахрану данског краља Фредерика одлетео специјалним совјетским авионом марке „Иљушин“.

[9] http://www.hrsvijet.net/index.php?option=com_content&view=article&id=5789:obiljeavanje-obljetnice-dolaska-feniks-skupine&catid=24:bih-vijesti&Itemid=100

[10] http://www.pravoslavlje.rs/broj/935/tekst/decenijsko-siptarko-nasilje-i-zulum/

[11] http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=259&cl=24

[12] http://pravoslavlje.spc.rs/broj/988/tekst/soluncima-nova-odlicja/print/lat

[13] http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/udobne-prilike-na-dvoru

[14] Хелсиншки одбор за људска права у Србији обележио је мете: у свом извештају за 2007. годину објављеном у књизи „Самоизолација – реалност и циљ“ регистровали су 57 српских „националистичких“ интелектуалаца у земљи и дијаспори, „који су до сада успешно избегли било какву одговорност за своје деловање“.

http://www.vaseljenska.com/intervju/akademik-ljuba-popovic-zasto-sam-na-spisku-zabranjenih-ljudi/

[15] http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-vatikan-i-titova-okupacija-srbije-ili-ogled-iz-istorije-kroatopapizma.html

[16] http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/memorandum%20sanu.pdf

http://srbijanskiglas.in.rs/