SEDAM VASELjENSKIH SABORA
(PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

PETI VASELjENSKI SABOR

Pobeda pravoslavlja nad monofizitskom jeresi na Halkidonskom Četvrtom Vaseljenskom saboru nije bila konačna: jeretici monofiziti i dalje su postojali u Istočnoj Crkvi. U nekim mestima oros vere Halkidonskog sabora bio je dočekan neredima i otvorenom pobunama. Glavno jezgro pobunjenika činili su prosti monasi koji su iskreno poverovali pokvarenim sugestijama pristalica jeresi, da je Halkidonski sabor izmenio staru veru i uveo neku novu. Smutnje podstaknute ovakvim sugestijama dovodile su do svrgavanja pa čak i ubistava pravoslavnih episkopa i sveštenika od strane jeretika, pri čemu je za gušenje takvih pobuna ponekad morala da bude upotrebljena i oružana sila. Takva mesta bila su Palestina, naročito Egipat, Sirija sa prestonicom Antiohijom, pa čak i Konstantinopolj. Da bi doneli mir Crkvi neki imperatori, Markijanovi naslednici, izdavali su ukaze kojima su uglavnom postizali rezultate suprotne od željenih, još više raspaljujući nezadovoljstvo. Imperator Vasilisk (476-477) izdao je okružnu poslanicu (enciklion), u kojoj je anatemisan Četvrti Vaseljenski sabor i njegova dela: "šta je tako narušilo jedinstvo svetih Božijih Crkava i mir celog sveta čitamo u njoj kao to delo (pape) Lava i sve što je ustanovljeno u Halkidonu radi određenja vere; u svakoj crkvi gde bude pronađeno, naređuje se svim episkopima da predaju anatemi i ognju". Imperator Zenon (477-491) izdaje povelju sjedinjenja (enotikon), u kojoj dvosmisleno govori o Halkidonskom saboru. Imperator Anastasije (491-518) je u Konstantinopolju hteo da uvede monofizitski dodatak Trisvetoj pesmi: "Koji si za nas raspet"[1]. Slični imperatorski ukazi pogodovali su sve većem širenju monofizitstva na Istoku.

Ove monofizitske nemire, koji su potresali Crkvu i posle Halkidonskog sabora, dodatno su komplikovale i pojačavale sledeće okolnosti:

U istoriji pojave i razvitka Nestorijeve jeresi značajno mesto imale su tri ličnosti iz V veka: Teodor, episkop Mopsuestijski, Teodorit, episkop Kirski i Iva, episkop Edeski. Teodor Mopsuestijski je bio jedan od Nestorijevih učitelja; Teodorit je pisao oštre anatematizme protiv učenja svetog Kirila Aleksandrijskog; pod imenom Ive Edeskog bila je upućena poslanica nekom Mariju Persijancu koja je sadržala omalovažavajuća mišljenja o Trećem Vaseljenskom saboru da je tamo Nestorije tobože nepravedno osuđen kao i vrlo uvredljive izraze na račun svetog Kirila[2]. I pored učešća pomenutih lica u borbi protiv pravoslavlja na strani Nestorijeve jeresi, oni nisu bili osuđeni ni na Trećem Vaseljenskom saboru, koji je osudio Nestorija, ni na Halkidonskom Četvrtom Vaseljenskom saboru, iako se ovaj dotakao Teodoritove i Ivine stvari, jer su njima na tom saboru vraćene episkopske katedre, dok je o Teodoru Mopsuestijskom sabor čak imao priliku da u izvesnoj meri izrazi i svoj sud, baveći se njegovim delima. Takav stav pravoslavnih prema Teodoru Mopsuestijskom, Teodoritu Kirskom i Ivi Edeskom pružio je monofizitima mogućnost da prekorevaju Crkvu zbog tajne privrženosti Nestorijanstvu. Prema svedočenju jednog savremenika, "jeretici (monofiziti) su ružili sveštenike Crkve, kao Nestorijeve sledbenike". S druge strane i nestorijanci, kojih je na Istoku još uvek bilo dosta, izvlačili su koristi iz okolnosti što pomenute pristalice nestorijanstva nisu bile osuđene od strane pravoslavne Crkve. Radi se o tome da su Nestorijeva dela imperatorskim ukazima bila zabranjena, pa su nestorijanci za širenje svoje jeresi pribegli rasprostranjivanju dela Teodora, Teodorita i Ive u kojima su bili zastupljeni nestorijanski pogledi. Na osmom zasedanju Petog Vaseljenskog sabora direktno je posvedočeno: "Nestorijevi sledbenici trude se da nametnu Crkvi Božijoj svoje zlo učenje preko bezbožnog Teodora koji je bio episkop Mopsuesta, preko njegovih bezbožnih dela, a uz to i posredstvom onoga što je bezbožno napisao Teodorit i posredstvom zlobne poslanice koju je, kažu, napisao Iva Mariju Persijancu".

Tako je za Crkvu bilo neophodno da donese osudu Teodora, Teodorita i Ive, kao pisaca i delatnika neprijateljski orjentisanih prema pravoslavlju i naklonjenih Nestoriju. Kroz to je monofizitima uskraćivan povod za napade na pravoslavnu Crkvu, a nestorijancima pak mogućnost za širenje jeretičkih (nestorijanskih) pogleda. Imperator Justinijan koji je uzeo najaktivnije učešće u stvarima Crkve i koji je goreo od želje da pomiri mnogobrojne monofizite u imperiji sa pravoslavnima, te da tako na jedinstvu u veri postigne i državno jedinstvo postarao se da ukloni podelu u Crkvi. Po savetu uticajnog Teodora Askide, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske, imperator je oko 544. godine izdao ukaz u kome su anatemi podvrgnuti: Teodor Mopsuestijski sa svim njegovim delima i učenjem, Teodorit Kirski, za dela usmerena protiv svetog Kirila Aleksandrijskog i Trećeg Vaseljenskog sabora, i Iva Edeski, za poslanicu Mariju Persijancu u kojoj je bila vidljiva sklonost ka nestorijanstvu. Imperatorov ukaz nije došao do nas. Sačuvani su samo odlomci kod pisaca savremenih njegovom izdavanju. Imperator se nadao da će ukaz prihvatiti svi predstavnici crkvene vlasti i da će na taj način on dobiti opštecrkveni značaj. Ali, dogodilo se suprotno. Ukaz je izazvao novu veliku pometnju u Crkvi, poznatu pod nazivom "spor o tri glave"[3]. Strane u sporu, i jedna i druga, polazile su od toga da je u odnosu Teodora, Teodorita i Ive prema Crkvi, u njihovom životu i delovanju, bilo osnova kako za zaštitu tako i za osude. Normalno je bilo da se imperator sa zahtevom za potpisivanje ukaza prvo obratio Mini, patrijarhu Konstantinopoljskom. Mina se plašio da se potpisivanjem ukaza koji je pozivao na osudu onoga što nije osudio Četvrti Vaseljenski sabor, ne suprotstavi saboru. Posle izvesnog kolebanja ipak ga je potpisao, ali sa ogradom, da ako rimski papa odbije da učini isto, onda i njegov potpis treba smatrati nevažećim. Ostali istočni patrijarsi, Zoil Aleksandrijski, Jefrem Antiohijski i Petar Jerusalimski, takođe su se kolebali da li da potpišu ukaz, ali su na kraju to učinili, podstaknuti donekle osećanjem odgovornosti, a donekle strahom od kazne zbog suprotstavljanja. Za patrijarsima su potpisali i ostali istočni episkopi.

Sasvim drugačije ukaz je dočekan na Zapadu, gde se episkopi nisu toliko plašili imperatora, te su stoga u svojim sudovima i delima bili nezavisniji. Zapadni episkopi su poveli otvorenu borbu protiv imperatorovog ukaza. Pre svega imperator je morao da se suoči sa suprotstavljanjem Zapadne crkve u samom Konstantinopolju. Papin poverenik u Konstantinopolju, saznavši da je patrijarh Mina potpisao ukaz, prekinuo je opštenje s njim i pozvao druge da učine isto. Dekije, episkop Mediolanski, koji se u vreme objavljivanja ukaza nalazio u Konstantinopolju, takođe je javno protestvovao. Naročito odlučno, svi kao jedan, ustali su afrički episkopi, koji su svoje neslaganje sa ukazom izrazili čak i putem posebne poslanice imperatoru koju je u njihovo ime sastavio episkop Pontijan. "Sva ta dela o kojima se povela reč pisali su preko Pontijana Justinijanu afrički episkopi nama su slabo poznata. Ako ona nekad i dođu do nas, mi, kada ih pročitamo, vidimo da su ona protivna pravoj veri i osudimo ih, ali ne i same autore, jer su već umrli. Da su oni do danas živi i da ne žele da osude svoje pogreške, samo u tom slučaju mogli bi da budu podvrgnuti pravednoj osudi. Čemu će služiti osuda ako oni ne mogu da se isprave u svojim zabludama? Bojimo se da njihova osuda ne posluži na korist monofizitima. Zašto bismo uznemiravali umrle? Oni su sada pred licem Istinskog Sudije, iznad Koga drugog sudije nema". Kada je ukaz došao do Rima, papa Vigilije je preko dvojice svojih đakona, Pelagija i Anatolija, hteo pre svega da dobije obaveštenje o tome kako o ukazu sude afrički episkopi. Na molbu Rimske crkve učeni kartaginski đakon Fulgencije Ferand odgovorio je naročitom poslanicom, koja je Rimu poslužila kao rukovodstvo u odnosu prema Justinijanovom ukazu. U svojoj poslanici Fulgencije Ferand razvija sledeće osnovne pretpostavke: 1) saglasnost sa Justinijanovim ukazom bila bi isto što i omalovažavanje značaja Halkidonskog Četvrtog Vaseljenskog sabora[4]; 2) ne treba osuđivati umrle[5]; 3) svojim ukazom imperator vrši prinudu nad savešću članova Crkve[6]. Papa je odbio da potpiše ukaz. I u drugim mestima na Zapadu, kao i u Grčkoj i Iliriku, ukaz je bio dočekan neprijateljski.

Videći suprotstavljanje Zapada, imperator je odlučio da na svoju stranu pridobije Rimskog papu kao patrijarha Zapada. Da bi uspešnije uticao na tadašnjeg papu Vigilija, imperator ga je 547. godine pozvao u Konstantinopolj. Vigilije je u Vizantiju išao i zbog političkih stvari, zbog najezde Gota na Rim. Papa nije promenio svoj odnos prema ukazu odmah po dolasku u Konstantinopolj; patrijarha Minu je čak odlučio od crkvenog opštenja na četiri meseca zbog njegove saglasnosti sa osudom "tri glave". Mina je na isti način odgovorio Vigiliju. Ipak delom zbog tvrdog otpora od strane Konstantinopoljskog patrijarha, delom usled boljeg upoznavanja sa problemom na mestu na kome se on pojavio, delom zbog svog slabog karaktera, popuštajući pred uticajem dvora i imajući u vidu saglasnost svih istočnih episkopa sa osudom "tri glave" papa je uskoro izmenio svoju odluku: on se saglasio sa osudom "tri glave" i u tom smislu obnarodovao je naročit dokument, poznat pod nazivom Iudicatum, u kome je izražavao svoju saglasnost sa odlukom imperatora i Istočne crkve, osuđujući Teodora za njegovo učenje i dela, Teodorita za neka dela napisana protiv pravoslavlja, i Ivu za poslanicu Mariju Persijancu. Ali saglasnost pape Vigilija, kako se kasnije pokazalo, nikako nije značila i saglasnost Zapada sa osudom "tri glave". Zapad je poveo borbu protiv svoga patrijarha kao odstupnika od vere. Tu borbu otpočela su dva đakona iz njegove svite u Konstantinopolju: papin sinovac Rustik i Sevastijan. Osuđujući svetog Kirila Aleksandrijskog, verovatno zbog njegovog nastojanja da podvrgne anatemi dela Teodora Mopsuestijskog, Rustik i Sevastijan su, naprotiv, vatreno branili poslednjeg, objavljujući pri tom da je papa postao protivnik Halkidonskog sabora. Oni su razašiljali pisma u kojima su dokazivali nepravilnost osude "tri glave"; ova pisma su u nekim mestima izazivala tako snažne sporove, da je među zavađenima dolazilo i do krvoprolića. Rustik i Sevastijan su se čak i samom imperatoru obratili molbom u kojoj su dokazivali da je papa Lav, savremenik Halkidonskog sabora, bio zaštitnik dela Teodora Mopsuestijskog. Zbog svojih aktivnosti Rustik i Sevastijan su, zajedno sa drugim učesnicima njihovih "zavereničkih skupova", bili lišeni crkvenog čina koji im je pripadao. No to nije zaustavilo otpor papi. Kako se na Zapadu širio glas o Vigilijevom delovanju, tako je sve više i više narastalo nezadovoljstvo u Crkvi. Ilirski episkopi su se 549. godine sastali na saboru koji se Justinijanu obratio poslanicom dokazujući nepravednost osude "tri glave"; sabor je osudio episkopa Benata zbog toga što je ovaj kudio "tri glave". Afrički episkopi su na saboru 550. godine papu Vigilija odlučili od crkvenog opštenja dok se ovaj ne pokaje zbog saglasnosti koju je dao na osudu "tri glave"; sabor se imperatoru obratio poslanicom u kojoj se brane "tri glave". Da ne govorimo dalje o drugim mestima na Zapadu, čak se i u udaljenoj Galiji pojavila pobuna protiv Vigilija. Među mnogobrojnim borcima protiv imperatorskog ukaza najistaknutije mesto svakako pripada episkopu Germijanskom (u Africi), Fakundu. On je objavio opširno delo pod naslovom: "U odbranu tri glave", u kome, na osnovu istorijskih činjenica koje govore u prilog njihove pravoslavnosti, na osnovu određenja pojma jeretik i dokaza da je nemoguće suditi umrlima, gradi svoju apologiju. U zaštitu Teodora Mopsuestijskog Fakund je pisao: "Teodor je umro u miru sa Crkvom; časni muževi hvalili su ga; ceo sabor Antiohijskih episkopa pisao je u njegovu odbranu. Njega nije osudio Halkidonski sabor; kad je na tom saboru čitana Ivina poslanica, Teodor je okićen pohvalama. Tražeći osnov za Teodorovu osudu, pozivaju se na Kirila koji je osuđivao Teodora; ali ako se rukovodimo takvim shvatanjima, onda ćemo naići na mnoge primere da se neki od otaca negativno izražavaju o drugima; ali, najvažnije je: kako ćemo slediti Kirila u osudi Teodora, ako to predstavlja napad na Halkidonski sabor na kome Teodor nije osuđen? Teodora neosnovano žele da osude kao jeretika polazeći od njegove zablude; jeretik nije onaj ko je u zabludi, nego onaj za koga je dokazano da je nepravoslavan, a ostaje uporan; kako Teodora osuditi kao jeretika kada je umro? Može li tužilac da dokaže da sve što se pripisuje Todoru zaista njemu i pripada? Na ljudskom sudu svako može da porekne da je činio ono za šta ga krive, ili da stvar nekako objasni u svoju korist, ili da se, konačno, odrekne zabluda za koje je okrivljen; ali Teodor ne može da se koristi svim tim pogodnostima koje stoje na raspolaganju optuženom koji je još među živima. Hristos Spasitelj je zapovedio: što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji biće razrešeno na nebu (Mt. 18,18); ovim se daje na znanje da kao što po smrti ne treba razrešavati one koji su bili svezani na zemlji, tako ne treba ni svezivati po smrti one koji nisu bili svezani na zemlji. Konačno, u Teodorovim delima ima mnogo ispravnih misli, zajedničkih sa velikim ocima Crkve, stoga osuđivati Teodora znači osuđivati i svete oce koji su pisali u istom duhu kao Teodor". U odbranu Ive, Fakund je pisao: "osuđivati Ivino pismo znači napadati Halkidonski sabor; autoritet tog sabora štiti i sam imperator Justinijan; ali kako Ivino pismo može da bude osuđeno kao bezbožno i nestorijansko, kada sabor nije učinio tako? Ivino pismo u celini nije zlo i bezbožno; u njemu se nalazi ispovedanje dve prirode u Hristu, a to se ne može nazvati zlim ni bezbožnim učenjem. Iva ima loše mišljenje o svetom Kirilu, pisao je protiv Kirilovih anatematizama. No, ako počnemo da obraćamo pažnju na tu stranu stvari, onda ćemo doći do toga da moramo da osudimo i neke druge poštovanja dostojne muževe, koji su takođe sa neodobravanjem govorili o svetom Kirilu". U odbranu Teodorita, Fakund govori sasvim malo: njegovo opravdanje on zasniva na delima Halkidonskog sabora i na odnosu otaca tog sabora prema Teodoritu.

Kao protivtežu stremljenjima Zapadne crkve, koja je iznalazila sve nove i nove osnove za opravdanje "tri glave", imperator Justinijan traži činjenice koje bi dokazale potpunu zakonitost njihove osude. U Mopsuestu, gde se nalazila Teodorova katedra, imperator je u maju 550. godine sazvao pomesni sabor radi istraživanja i rešenja pitanja da li je Teodorovo ime tu bilo uneto u crkvene diptihe?[7] Sabor, kome je predsedavao Jovan, mitropolit iz grada Anazarva, sastojao se od osam episkopa, uz učešće prezvitera, đakona, ipođakona, čtečeva Mopsuestijske crkve i predstavnika svetske vlasti. Mnoštvo svedoka, starih ljudi i svetskih i duhovnih, pozvano je bilo da odgovori na pitanje sećaju li se oni da je Teodorovo ime čitano u crkvenim diptisima i da li im je poznato kada je ono isključeno iz njih? Iskazi svedoka, od kojih su neki bili stari 70-80 godina, svodili su se na sledeće: "ne znamo i nismo čuli da je Teodor, koji je nekada bio episkop ovoga grada, pominjan u crkvenim diptisima. Ali smo čuli da je sveti Kirilo, bivši episkop velikog grada Aleksandrije, unet u diptih umesto Teodora, i on se sve do danas pominje sa drugim episkopima. Ne znamo da je u našem gradu bio episkop po imenu Kirilo; a taj episkop Teodor koji je čitan u diptisima, umro je pre tri godine". Na sabor su bili doneti najstariji diptisi pisani na pergamentu koji više nisu upotrebljavani za bogosluženja; pokazalo se da u njima, na mestu gde bi po vremenskom redosledu trebalo da se nalazi Teodorovo, stoji Kirilovo ime. Rezultat istraživanja ovog sabora izložio je njegov predsedavajući sledećim rečima: "jasno je pokazano, da Teodor koji je nekada bio episkop u ovom gradu, u stara vremena nije bio pominjan prilikom (savršavanja) Božanske Tajne i da je bio isključen iz sveštenih diptiha, a da je umesto njegovog imena bio upisan sveta uspomena Kirilo"; ovo je bilo saopšteno imperatoru i papi.

Sa istim ciljem da se pokaže neosnovanost zaštite "tri glave" imperator je, verovatno 551. godine, izdao ukaz kojim se veoma brižljivo opovrgavaju primedbe koje su stavljane protiv osude "tri glave". Ovaj ukaz je bio podeljen na tri dela: Prvi sadrži bogoslovlje o Svetoj Trojici i o sjedinjenju dve prirode u Hristu, sa opovrgavanjem onih dokaza koje su u odbranu monofizitstva navodili sami jeretici. Drugi deo sadrži anateme raznih zabluda jeretika, kako stare tako i savremene Crkve: anatemišu se Teodor Mopsuestijski, neka Teodoritova dela i Ivino pismo Mariju Persijancu. Treći deo opovrgava prigovore koje su zaštitnici "tri glave" navodili protiv njihove osude ukazom imperatora. Tako su u odbranu Teodora Mopsuestijskog protivnici ukaza govorili: a) ako su u Teodorovim delima i primetne zablude, onda odatle sledi samo jedan pravilan zaključak da njih treba anatemisati, a nikako ne ličnost njihovog autora. Justinijan kao odgovor na taj prigovor navodi tekst Svetog Pisma, da su Bogu jednako mrski i bezbožnik i njegova bezbožnost (Prem. 14,9). b) Da bi otklonio prigovor kako ne treba anatemisati Teodora kao već umrlog, Justinijan ukazuje na to da je sličnih anatema u Crkvi već bilo, kako u starini tako i u bliže vreme. To se vidi iz dela svetih sabora, npr. Nikejskog, koji je bez navođenja imena anatemisao sve Arijeve sledbenike; vidi se i iz reči blaženog Avgustina, koji je za sebe govorio da bi on, u slučaju potrebe, "podvrgao anatemi" jednog episkopa (Cecilijana) "i posle njegove smrti", ako bi bilo dokazano da je ovaj jeretik. Zatim, ako ne treba anatemisati jeretike posle smrti, onda, s druge strane, ne treba posle smrti ni opravdavati nevino osuđene, iako je Crkva upravo posle smrti opravdala Konstantinopoljske arhiepiskope Jovana Zlatoustog i Flavijana. v) Što se tiče tvrdnje da Teodora na treba anatemisati jer je umro u opštenju sa Crkvom, po mišljenju ukaza, u opštenju sa Crkvom nalaze ce samo lica koja do kraja svoga života u pobožnosti sačuvaju njeno učenje. Teodor je postojano prebivao u bezbožnosti, stoga je i umro izvan opštenja sa Crkvom. Tu se kao dokaz navodi već poznato rešenje pomesnog sabora u Mopsuestu. g) Ukazivanje Teodorovih zaštitnika na dobro mišljenje koje su o njemu imali ljudi uvaženi u Crkvi, npr. sveti Kirilo Aleksandrijski i Jovan Antiohijski sa saborom, kao na dokaz nemogućnosti osude Mopsuestijskog episkopa, Justinijan takođe nije ostavio bez razmatranja. Slažući se sa tim da je sveti Kirilo govorio nešto u korist Teodora, Justinijan primećuje da je sveti otac mnogo više rekao protiv njega. Pohvala od strane Jovana Antiohijskog i sabora antiohijskih episkopa, izrečena je u vreme njihovog neprijateljstva prema Kirilu, kada su oni bili na Nestorijevoj strani. Pri tom, Crkva zna primere da čak ni pohvala nekih jeretika od strane svetih otaca nije ove prve oslobodila od osude i anateme nakon što je bila otkrivena njihova bezbožnost. Okrećući se razmatranju dokaza za nezakonitost osude Ivine poslanice, imperator se zaustavlja pre svega na činjenici 1) da je Ivina poslanica bila prihvaćena od strane svetog Halkidonskog sabora. Ali ova činjenica se opovrgava time što je nakon čitanja poslanice sabor direktno i odlučno zahtevao od Ive da anatemiše Nestorija i njegovo učenje, na čiju je zaštitu bila upravljena poslanica tj. prihvatanje poslanice od strane sabora i osuda Nestorija predstavljaju dve stvari koje se uzajmno isključuju. 2) Poslanicu ne izbavlja od osude ni to što ce u njoj nalaze pravoslavni izrazi: u Hristu su dve prirode, jedna sila (vlast) i jedno lice. Zar nije, kaže imperator, i Nestorije učio o dve prirode pa je ipak bio osuđen: potrebno je ne samo ispovedati dve prirode u Hristu nego i priznavati njihovo ipostasno sjedinjenje, što Iva ne čini u svojoj poslanici, punoj nestorijanskih shvatanja. Konačno, zaštitnici "tri glave" su govorili da Ivinu poslanicu ne treba poricati još i stoga što je ona unesena u saborske spise. Ali, primećuje imperator, iz Nestorijevih i Evtihovih dela takođe je mnogo šta navedeno u delima sabora; znači da i njih treba opravdati. Kome nije poznato da se mnogo šta od jeretičkih lažnih učenja navodi u saborskim spisima, ali svakako ne zato da bi se pokazala ispravnost učenja jeretika, nego upravo sa suprotnim ciljem da se otkriju njihove izmišljotine protivne pravoslavlju?

Ipak, bez obzira na sve napore imperatora, Zapadna crkva nije prestajala da se suprotstavlja osudi "tri glave". Ova upornost odrazila se i na papu Vigilija, koji se počeo kolebati u svojoj odluci da anatemiše "tri glave". Videći takvo stanje stvari, imperator radi konačnog rešenja pitanja saziva Peti Vaseljenski sabor.

Peti Vaseljenski sabor je otvoren u Konstantinopolju 5. maja 553. godine i imao je osam zasedanja. Na prvim zasedanjima sabora bilo je 150 episkopa, a prilikom zatvaranja njihov broj došao je do 164. Saboru je predsedavao Evtihije, patrijarh Konstantinopoljski. Među učesnicima sabora najpoznatiji su bili Apolinarije, patrijarh Aleksandrijski i Domn, patrijarh Antiohijski; Jerusalimskog patrijarha predstavljala su tri palestinska episkopa. Među ocima sabora bilo je veoma malo zapadnih episkopa (6 do 8), i svi su bili iz Afrike. Papa Vigilije je još uvek bio u Konstantinopolju i imperator je želeo da ga vidi na saboru. Sabor je papi uputio poslanstvo sa predlogom da se pojavi na zasedanjima. Tri patrijarha (Konstantinopoljski, Aleksandrijski, Antiohijski) i 17 episkopa pošli su da pozovu papu. Vrativši se od njega, delegacija je izvestila članove sabora koji su se okupili u episkopiji: "kad smo došli kod najsvetijeg pape, stali smo da molimo da, saglasno prepisci koja je vođena između njega i nas, njegovo blaženstvo izvoli da dođe na sabor i zajedno sa nama rasudi o 'tri glave', objavivši pri tom njegovom blaženstvu da nam je naš najblagočestiviji imperator poslao pismo i molio za odgovor po pitanju 'tri glave'. On je odgovorio da usled telesne slabosti ne može da ispuni taj zahtev, no, ipak je obećao da će sledećeg dana da objavi kakvog je mišljenja o takvom saboru". Sabor episkopa se razišao. Ponovljeno poslanstvo papi od nekoliko episkopa i svetovnih činovnika, kao imperatorovih predstavnika, takođe je dobilo negativan odgovor, ali ovoga puta papa svoju želju da ne ide na sabor nije pravdao bolešću, nego je otvoreno izjavio da je na saboru veoma malo zapadnih episkopa u poređenju sa brojem istočnih. Papa je uostalom obećao da će se pismeno izjasniti po pitanju osude "tri glave". Treće poslanstvo, po običaju upućeno papi, takođe nije postiglo ništa: papa je odbio da prisustvuje saboru, a izaslanici su ga obavestili da će sabor biti prinuđen da počne sa radom bez njega. Neki od zapadnih episkopa koji su prispeli u Konstantinopolj, pozivajući se na papino odbijanje, takođe su odbili da idu na sabor. Pravi razlog ovakvih odbijanja krio ce u tome što ce papa vratio na shvatanje da nije potrebno donositi osudu "tri glave"[8]; znajući pak da se istočni episkopi drže suprotnog shvatanja, papa je smatrao da je bolje da se uopšte ne pojavljuje na saboru.

Imperator se ocima sabora obratio ukazom koji je pročitan na otvaranju saborskih zasedanja. U tom ukazu nagovešten je redosled razmatranja spornog pitanja: "molim vas pisao je imperator da razmotrite ono što je napisano kako u drugim delima (Teodora Mopsuestijskog), tako i u njegovom simvolu; molim takođe da razmotrite i ono što su o njemu i njegovim hulama napisali sveti oci i objavili naši prethodnici, kao i ono što su o njemu napisali pisci crkvene istorije... Molim vas da razmotrite i o shvatanju onih koji tvrde da jeretike ne treba anatemisati posle smrti, i molimo da ce u tom slučaju držite učenja svetih otaca, koji su one što su umrli u svom bezbožništvu anatemisali i nakon njihove smrti. Molimo da obratite pažnju na ono što je bezbožno napisao Teodorit protiv prave vere i Efeskog sabora, protiv uspomene na Kirila i protiv njegovih 12 glava, kao i na ono što je isti Teodorit napisao u zaštitu Teodora i Nestorija i njihovih hula protiv Kirila. Molim takođe da ispitate i bezbožnu poslanicu koju je napisao Iva Mariju Persijancu. Pošto se neki usuđuju da tvrde kako je ta poslanica, koja sadrži bezbožno učenje, bila prihvaćena od strane svetog Halkidonskog sabora, molim vas da uporedite ono što je ovaj sveti sabor saopštio u svojim odlukama, donetim u zaštitu vere, sa onim što je sadržano u bezbožnoj poslanici, kako bi ono što je pravedno bilo svestrano dokazano, a ono što je bezbožno bilo osuđeno".

Uzevši kao osnov za redosled svoga rada imperatorov ukaz, oci sabora su se pre svega pozabavili pitanjem Teodora Mopsuestijskog. Iz njegovih dela je bilo uzeto i pročitano na saboru veoma mnogo mesta, pri čemu se pokazalo da Teodor u suštini ponavlja Nestorijevo učenje, osuđeno na Trećem Vaseljenskom saboru. Nepravoslavna Teodorova shavatanja, otkrivena i razobličena od strane sabora i nazvana "riznicama zlog učenja", bila su usredsređena uglavnom na učenje o dvema prirodama u Hristu i način njihovog sjedinjenja i svodila su se na sledeće: 1) od Presvete Djeve Marije rodio se čovek, a ne Bog[9]; 2) Bog-Logos se nije rodio od Djeve Marije, nego je samo bio prisutan u čoveku Isusu prilikom Njegovog rođenja i tokom Njegovog života[10]; 3) polazeći od ovakvog shvatanja Teodor je, prirodno, dolazio na učenje o razdeljenju priroda u Bogočoveku koje predstavlja suštinu Nestorijanskog učenja: po njegovom mišljenju u Isusu Hristu kao da su postojala dva lica, Božansko i ljudsko, ali ne sjedinjujući se jedno sa drugim[11]; 4) pri tom, nasuprot učenju pravoslavne Crkve, Teodor nije pravio nikakvu razliku između čoveka-Hrista i bilo kog drugog čoveka; on je smatrao da su čoveku Isusu bile svojstvene borba sa strastima i pohotama, tako da je, po Teodorovom mišljenju, "Hristos, kao čovek, samo kroz svoje vaskrsenje postao neizmenjiv, tj. nepodložan zlu. Zašto je pre vaskrsenja iz mrtvih On ukorevao Petra da ga ovaj sablažnjava svojim rečima (Mt. 16,23)?/Kroz Svoje vaskrsenje Hristos je postao potpuno neporočan". Ako Hristos kao čovek nije posedovao moralno savršenstvo učio je Teodor 5) Njemu je onda u dostizanju neporočnosti bilo potrebno rukovodstvo Duha Svetog i sadejstvo Boga-Logosa[12]. 6) Ispovedajući da se od Presvete Djeve Marije rodio ne Bogočovek, nego čovek Hristos, Teodor je smatrao da je Djevu Mariju moguće zvati Bogorodicom samo u prenosnom, a ne u bukvalnom smislu: "kada pitaju rasuđivao je Teodor je li Marija Mati čoveka ili Mati Boga, mi treba da odgovorimo: i jedno i drugo, prvo po prirodi, drugo relativno. Ona je mati čoveka, jer je čovek bio u Njenoj utrobi; no Ona je i mati Boga, jer Bog je bio u (od Nje) rođenom čoveku, ali On je u njemu bio dobrovoljno".

Osim toga, u delima Teodora Mopsuestijskog sabor je otkrio i neke, iako ne toliko velike, ipak ne sasvim beznačajne zablude, od kojih su pojedine na granici jeresi; tačnije, radi ce o njegovim hulnim ocenama kada je u pitanju uključivanje Knjige o Jovu i Pesme nad pesmama u kanon Svetog Pisma, zatim o njegovom poricanju mesijanskog značaja mnogih starozavetnih proroštava koja se odnose na Mesiju, i, konačno, o njegovom mišljenju da je naziv hrišćani isto što i nazivi za druge ljude, koji, po njegovim rečima, "slede bilo koju sektu".

Čitanje odlomaka iz Teodorovih dela sabor je povremeno prekidao ovakvim ili sličnim povicima: "to smo već osudili, već predali anatemi, anatema Teodoru Mopsuestijskom i njegovim delima; ona su strana Crkvi, ona su strana pravoslavnima, ona su strana ocima, ona su puna bezbožnosti, ona ustaju protiv Svetog Pisma, anatema Teodoru: on je osramotio Evanđelje, on se izrugao nad domostrojem našeg spasenja".

Zatim su na saboru bile čitane, takođe radi prosuđivanja Teodorove krivice za jeretičke zablude, poslanice i dela svetog Kirila Aleksandrijskog protiv Teodora, dela Prokla Konstantinopoljskog, Ravula Edeskog i druga, koja su poslužila kao glas Crkve o Teodoru. I kada je na osnovu tih dokumentovanih činjenica postalo jasno da je Teodorov način mišljenja jeretički, sabor još uvek nije žurio da ga osudi: oci sabora su smatrali da je njihova obaveza da pre nego što donesu konačnu presudu, razmotre i prigovore koji su od strane protivnika osude "tri glave" stavljani u odbranu Teodora. Tako, Teodorovi zaštitnici su poricali mogućnost njegove osude na osnovu toga što sveti Kirilo Aleksandrijski u jednoj poslanici ovoga naziva "dobrim Teodorom". Ali čitanje poslanice pokazalo je ocima sabora da sveti Kirilo, nazivajući Teodora "dobrim" zbog njegove borbe protiv arijanstva i truda na tumačenju Svetog Pisma, u istoj poslanici optužuje istog tog Teodora zbog nepravilnih shvatanja o sjedinjenju dve prirode u Hristu. Pri tom su oci sabora pojasnili da dobro mišljenje uvaženog crkvenog lica o drugom, za koga se pokaže da je jeretik, ne izbavlja ovog poslednjeg od osude - dobro mišljenje svetog Vasilija Velikog o Apolinariju nije izbavilo Apolinarija od osude za jeres; papa Lav, koji je u svojoj poslanici hvalio Evtiha, kasnije ga je anatemisao kao jeretika. Osim toga, snishodljiv odnos prema zabludelom licu ponekad biva u cilju postizanja mira u Crkvi. Sveti Kirilo se uzdržano izražavao o Teodoru samo zato da ne bi pojačao neprijateljstvo nestorijanaca prema Crkvi. Dalje, Teodorovi zaštitnici su govorili da njega ne treba osuđivati jer je već umro. Sabor dokazuje neosnovanost takvog stava, pozivajući se, radi potvrde svoga gledišta, na primere koji su pokazivali da osuda jeretika nije izlišna ni posle njihove smrti. Ovde se sabor uglavnom zadržao na svedočanstvima svetog Kirila Aleksandrijskog i blaženog Avgustina. Sveti Kirilo je pisao: "one koji su krivi za rđave postupke treba osuđivati bili oni u životu ili ne". "Da je to nama bilo kada dokazano govori blaženi Avgustin za episkopa Cecilijana Kartaginskog, koga su njemu predstavljali kao onoga ko narušava crkveni mir mi sami bismo ga anatemisali i posle smrti". Treći prigovor Teodorovih zaštitnika, koji su ukazivali na to da je on umro u miru sa Crkvom i da zato ne može da bude osuđen, oci sabora su odstranili smatrajući da je u miru sa Crkvom umro samo onaj hrišćanin koji je do kraja života sačuvao dogmate vere. Pri tom su na saboru bila pročitana dela Mopsuestijskog pomesnog sabora, koji je pokazao da je u Mopsuestu Teodorovo ime još davnih godina bilo izbrisano iz crkvenih diptiha.

Završivši suđenje Teodoru Mopsuestijskom i odloživši presudu do trenutka kada budu razmotrene stvari sve "tri glave", sabor je, prema želji imperatorskog ukaza, pristupio razmatranju dela Teodorita Kirskog, koja su napisana kao podrška nestorijanstvu u borbi protiv pravoslavlja. Sabor je došao do zaključka da osudu naročito zaslužuju sledeća Teodoritova dela: 1) Prosuđivanje dvanaest Kirilovih anatematizama, u kome su Teodoritovi nestorijanski pogledi našli otvoren izraz, kao što se na primer vidi iz sledećeg mesta: "Bog-Logos se nije rodio od Djeve po prirodi, začevši se i nastavši, i od tog trenutka dobivši početak postojanja, nego je ujedno i nastao i rođen kada je Sebi načinio hram u devičanskoj utrobi. Tako i Svetu Djevu nazivamo Bogorodicom ne zato što je Ona rodila Boga po prirodi, nego stoga što je rodila čoveka sjedinjenog sa Bogom, Koji ga je stvorio"; 2) neke poslanice u kojima je Teodorit nezasluženim grdnjama ružio zaštitnika prave vere, svetog Kirila Aleksandrijskog. Među njima pročitana je i ona Teodoritova poslanica koja je napisana odmah po upokojenju svetog Kirila; poslanica je puna podsmeha i uvreda na račun počivšeg velikog svetitelja[13]; 3) Teodoritova poslanica

Andreju, episkopu Samostatskom, puna užasnih hula protiv Trećeg Vaseljenskog sabora: pravoslavni episkopi sa ovog sabora u njoj se predstavljaju kao zlotvori, dok se pristalice nestorijanske jeresi predstavljaju kao stradalnici za čistu veru[14]; 4) Teodoritova poslanica Nestoriju, napisana posle Trećeg Vaseljenskog sabora, iz koje se vidi da je Teodorit dugo ostao Nestorijev prijatelj i predani učenik, čak i nakon što je ovaj bio anatemisan od strane Vaseljenske Crkve, što se vidi i iz samog zaglavlja poslanice: "Gospodinu mom, veoma poštovanom, najblagočestivijem i najsvetijem ocu, episkopu Nestoriju". Sabor je saslušao i Teodoritova, pisma u odbranu Teodora Mopsuestijskog. Svoj sud o Teodoritu kao autoru nepravoslavnih dela, i o odnosu Četvrtog Vaseljenskog sabora u Halkidonu prema njemu, oci Petog Vaseljenskog sabora kratko su izrazili na sledeći način: "kada je u pitanju ono što je bezbožno napisao Teodorit, treba se diviti pronicljivosti svetog Halkidonskog sabora, jer, znajući njegova bogohulstva, on je najpre protiv njega upotrebljavao mnoge proglase, a kasnije ga ne bi prihvatio drugačije, nego ako bi ovaj prethodno anatemisao Nestorija i njegova bogohuljenja u odbranu kojih je ranije pisao".

Nakon razmatranja Teodoritovih dela, nesaglasnih sa učenjem prave vere, sabor je počeo sa razmatranjem pitanja "treće glave" Ive Edeskog i njegove poslanice Mariju Persijancu. Ovde je trebalo da oci sabora odgovore na sledeće pitanje: da li se može uzeti kao tačna tvrdnja da je Ivina poslanica bila prihvaćena od strane Četvrtog Vaseljenskog sabora u Halkidonu? Da bi odgovorili na ovo pitanje, oci pre svega objašnjavaju kako je Halkidonski sabor postupio sa samim Ivom. Pri tome neki episkopi su u svojim besedama razvijali misao da se opravdanje Ive na Halkidonskom saboru nije prostiralo i na njegovu poslanicu: Iva je na saboru izjavio kako on nije kriv za to što ga optužuju, i samim tim odrekao se svoje poslanice on dakle ni sam nije prihvatao da su stavovi iz te poslanice istiniti. Istina, neki oci Halkidonskog sabora kako su to iznosili na videlo protivnici osude "tri glave" govorili su da je Iva nevin i da je njegova poslanica pravoslavna. Na ovo su oci Petog Vaseljenskog sabora odgovorili da je to bilo mišljenje manjine otaca Četvrtog Vaseljenskog sabora, dok je većina u Ivi videla pokajanog čoveka, a na saboru se valja rukovoditi ne mišljenjem pojedinih lica, nego ili svih, ili, u krajnjoj liniji, većine. Radi potpune i konačne potvrde toga da Ivina poslanica nije bila prihvaćena od strane Halkidonskog sabora, oci su poslanicu Mariju Persijancu uporedili sa saborskim veroispovedanjem; iz toga upoređenja, sa neporecivom jasnošću se pokazalo da su oci Halkidonskog sabora odbacili shvatanja izražena u poslanici. Tada je Ivina poslanica jednodušno bila proglašena za jeretičku: "svi mi povikali su oci Petog Vaseljenskog sabora osuđujemo poslanicu; svi je anatemišemo; poslanica je saboru tuđa, protivna određenjima, u celini jeretička, potpuno bogohulna. Ko je ne anatemiše jeretik je. Ko prihvata poslanicu, taj odbacuje svete Halkidonske oce".

"Osuđujemo i anatemišemo zajedno sa svi drugim jereticima i Teodora, koji je bio episkop u Mopsuestu, i njegova bezbožna dela, i ono što je Teodorit bezbožno napisao protiv prave vere, protiv 12 glava svetog Kirila i protiv Efeskog sabora, i što je napisao u odbranu Nestorija. Osim toga anatemišemo i bezbožnu poslanicu koju je Iva napisao Mariju, koja odbacuje da je Bog-Logos, ovaplotivši se od Svete Bogorodice i Prisnodjeve Marije, postao čovek, i poriče svetu uspomenu Kirila, koji je učio pravoslavno, kao jeretika i kao onoga ko je pisao kao Apolinarije, i koja okrivljuje Efeski sabor da je na njemu Nestorije svrgnut bez suda i istrage, a štiti Teodora i Nestorija i njihova zla učenja i dela. Dakle, anatemišemo gore pomenute "tri glave" tj. bezbožnog Teodora, sa njegovim bestidnim delima, i ono što je bezbožno napisao Teodorit, i bezbožnu poslanicu koja se pripisuje Ivi, i njihove zaštitnike, i one koji su pisali ili pišu u njihovu odbranu, ili se usuđuju da ih nazivaju pravoslavnima, ili, uopšte, one koji ih štite trudeći se da njihovu bezbožnost zaštite imenima svetih otaca i svetog Halkidonskog sabora".

Na taj način sabor je osudio ličnost i dela Teodora Mopsuestijskog, dok Teodorita i Ivu nije osudio, nego je anatemisao samo neka dela prvog i poslanicu drugog.

Zatim su oci sabora, "paleći svetlost poznanja iz Svetog Pisma i učenja svetih otaca", smatrali za neophodno da, osim pomenutog ispovedanja vere, ukratko po tačkama izlože propoved istine i osudu jeretika sa njihovim učenjem. Ovih tačaka bilo je ukupno četrnaest. U prvih jedanaest izlaže se suština ispovedanja vere usmerene protiv jeresi koje su bile osuđene na prethodnim Vaseljenskim saborima; ostale tačke, 12, 13 i 14, na sledeći način podrobnije izlažu odluke koje se tiču Teodora Mopsuestijskog, Teodorita i Ive: 12) "Ako neko štiti bezbožnog Teodora Mopsuestijskog, koji govori da je jedno Bog-Logos, a drugo Hristos Koji je bio uznemiravan duševnim strastima i željama ploti, i udaljavao se od lošijeg malo-pomalo, da bi na taj način, napredujući u delima, postao bolji i putem života postao neporočan, Koji se krstio kao prost čovek, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i kroz krštenje dobio blagodat Svetoga Duha, i udostojio se usinovljenja, i kao car prima poklonjenje u licu Boga Loroca, i da je posle vaskrsenja postao nepodložan pomislima i potpuno bezgrešan, i koji je još govorio da je sjedinjenje Boga Loroca sa Hristom savršeno onako kako apostol govori za sjedinjenje muža i žene: biće dvoje jedno telo (Efes. 5,31), i povrh svih drugih bezbrojnih bogohulstava drznuo se da kaže, da, kada je Gospod po vaskrsenju dunuo na učenike i rekao: primite Duh Sveti (Jn. 20,22), nije im dao Duha Svetog, nego je dunuo samo slikovito, kao što je govorio i za Tomino ispovedanje Gospod moj I BOG moj (Jn. 20,28) kada je ovaj nakon vaskrsenja dotakao ruke i rebra Gospodnja, da Toma ovo nije rekao za Hrista, nego da je zadivljen neobičnošću vaskrsenja proslavio Boga koji je Hrista podigao, a uz to, što je još rope, u svom tobožnjem tumačenju "Dela apostolskih", poredio je Hrista sa Platonom, Manihejem, Epikurom i Markionom, i govorio je kako je svaki od njih, pronašavši sopstveno učenje, dao svojim učenicima ime platonisti, manihejci, epikurejci i markioniti, te da su na sličan način kada je Hristos pronašao učenje po Njemu počeli da se nazivaju hrišćani. Dakle, ako neko štiti rope pomenutog bezbožnog Teodora i njegova bezbožna dela u kojima je izneo kako je gore rečeno, kao i druga bezbrojna bogohuljenja protiv velikog Boga i Spasitelja Isusa Hrista, a ne anatemiše njega i njegova bezbožna dela, i sve one koji ga podržavaju ili štite i govore da je on izložio pravoslavno, i koji su pisali u odbranu njega i njegovog mudrovanja, ili su nekada mudrovali kao i on i do smrti ostali u takvom bezbožništvu, takav da bude anatema". 13) "Ako neko štiti bezbožna dela Teodoritova koja je on napisao protiv istinite vere i protiv prvog Efeskog sabora i svetog Kirila i njegovih Dvanaest glava, i sve što je napisao u odbranu bezbožnih Teodora i Nestorija i u zaštitu drugih koji su mudrovali kao i gore pomenuti Teodor i Nestorije, štiteći njih i njihovo zlo učenje i radi toga bezbožnima naziva učitelje Crkve koji ispovedaju ipostasno sjedinjenje Boga-Logosa (sa telom), a ne anatemiše pomenuta bezbožna dela, i one koji su mudrovali i mudruju slično njima, i sve koji su pisali protiv prave vere i svetog Kirila i njegovih Dvanaest glava i koji su umrli u takvom bezbožiju, takav da bude anatema". 14) "Ako neko štiti poslanicu koju je, kažu, Iva napisao jeretiku Mariju Persijancu, koja odbacuje da je Bog-Logos, ovaplotivši se od Svete Bogorodice i Prisnodjeve Marije, postao čovek, nego veli da se od Nje rodio čovek Koga nazivamo hramom, tako da je jedno Bog-Logos, a drugo čovek, i kleveće svetog Kirila koji je propovedao pravu hrišćansku veru i govori da je on tobože jeretik i da je pisao kao bezbožni Apolinarije, i ko okrivljuje prvi Efeski sveti sabor, da je on tobože bez suda osudio Nestorija, i ko Dvanaest glava svetog Kirila naziva bezbožnima i protivnim pravoj veri, i ko štiti Teodora i Nestorija i njihova bezbožna učenja i dela; dakle, ako neko štiti pomenutu bezbožnu poslanicu i ne anatemiše nju i njene zaštitnike i one koji su pisali ili pišu u zaštitu te poslanice ili zlog učenja koje se nalazi u njoj, ili se usudi da je štiti nju ili zlo učenje koje ce u njoj nalazi imenima svetih otaca ili svetog Halkidonskog sabora i u tome ostaje do smrti, taj neka bude anatema".

Zajedno sa pitanjem "tri glave", oci sabora su razmatrali i pitanje zabluda Origena, crkvenog učitelja s kraja trećeg veka, poznatog po svojim darovima. Time je bila ispunjena imperatorova želja izražena u njegovoj opširnoj poslanici Mini, patrijarhu Konstantinopoljskom. U toj poslanici, između ostalog, nalazi se sledeći pregled Origenovih jeretičkih zabluda, koje su, po imperatorovom mišljsnju, zahtevale osudu: 1) Ko govori ili misli da su ljudske duše pretpostojale, da su one prethodno bile umovi i svete sile koje su se naslađivale punotom božanskog sozercanja, a zatim su se obratile na lošije i kroz to ce ohladile u ljubavi prema Bogu, usled čega se i nazivaju dušama, i da su po kazni poslate u tela, takav da bude anatema. 2) Ko govori ili misli da je duša Gospodnja ranije postojala i da se sjedinila sa Bogom-Logosom pre ovaploćenja i rođenja Njegovog od Djeve, da bude anatema. 3) Ko govori ili misli da se isprva u utrobi Svete Djeve obrazovalo telo Gospoda našeg Isusa Hrista i da su se potom s njim sjedinili Bog-Logos i duša, a da je (On) ranije već postojao, da bude anatema. 4) Ko govori ili misli, da je Logos Božiji bio kao i svi nebeski činovi, da je za heruvime bio heruvim, za serafime serafim, i da je uopšte bio kao i sve višnje sile, da bude anatema. 5) Ko govori ili misli da će ljudska tela o vaskrsenju ustati u obliku lopte i ne ispoveda da ćemo ustati u (svom) pravom obliku, da bude anatema. 6) Ko govori da su nebo, sunce, mesec, zvezde i vode koja su iznad nebesa, bića koja imaju dušu i nekakve razumne materijalne sile, da bude anatema. 7) Ko govori ili misli da će se Gospod Hristos u budućem veku raspeti za demone, kao što je i za ljude, da bude anatema. 8) Ko govori ili misli da je Božanska moć ograničena, ili da je On stvorio onoliko koliko je mogao obuhvatiti, da bude anatema. 9) Ko govori ili misli da je kažnjavanje demona i zlih ljudi vremenski ograničeno i da će posle izvesnog vremena ono imati kraj, ili da će demoni i zli ljudi posle biti obnovljeni, da bude anatema. 10) Anatema i Origenu koji je to izložio, zajedno sa njegovim bezbožnim, nepotrebnim i zlim učenjem, i svakome ko se drži takvih misli, ili ih štiti, ili se na bilo koji način osmeli da ih ponavlja. Poslanica se završava sledećim zahtevom: "U želji da se od najsvetije Crkve udalji svaka sablazan, tako da u njoj ne ostane nikakvog poroka, i sledujući Božansko Pismo i dela svetih otaca koji su odbacili kako samog Origena tako i opasno i bezbožno učenje njegovo, i koji su pravedno njega i njegovo učenje podvrgli anatemi, šaljemo tvome blaženstvu poslanicu kojom te usrdno molimo da sabereš sve najsvetije episkope koji se nalaze u ovom carskom gradu i najbogoljubivije igumane ovdašnjih poštovanih manastira i da se ustroji tako da svi odlučno anatemišu gore pomenutog bezbožnog i bogobornog Origena, koji je bio prezviter najsvetije Alekeandrijske crkve, i njegovo opasno i bezbožno učenje i sve navedene glave, a takođe molim da se kopija onoga što tvoje blaženstvo bude rešilo po ovom pitanju pošalje svim najsvetijim episkopima i igumanima poštovanih manastira, s tim da i oni sopstvenim potpisom anatemišu Origena i njegovo opasno učenje sa svim drugim jereticima".

Nije poznato na koji je način na saboru sprovedena rasprava i sud nad Origenovim lažnim učenjem. Na osnovu prvog pravila Šestog Vaseljenskog sabora znamo samo to da su oci Petog Vaseljenskog sabora "saborno predali prokletstvu i odbacili Teodora Mopsuestijskog, i Origena, i Didima, i Evagrija, koji su obnovili jelinske basne".

U Istočnoj Crkvi, još i pre sabora naklonjenoj osudi "tri glave", Peti Vaseljenski sabor nije naišao na protivljenje. Ali do toga je došlo u Zapadnoj crkvi, koja se i pre i za vreme Petog Vaseljenskog sabora suprotstavljala osudi "tri glave". Tek pola veka kasnije, trudom samih rimskih papa, Konstantinopoljski sabor iz 553. godine bio je priznat i na Zapadu, ravnopravno sa četiri Vaseljenska sabora koja su mu prethodila.

Uspomenu na Peti Vaseljenski sabor Pravoslavna Crkva savršava 25. juna.

NAPOMENE:

1. Ovaj dodatak je u Antiohiji uveo monofizit Petar Fulon, samoproglašeni arhiepiskop Antiohijski: on je učio da je Sin Božiji stradao za nas po Božanskoj, a ne po ljudskoj prirodi, te da su stoga, usled jednosuštnosti Lica Svete Trojice, sa Sinom stradali i Otac i Duh Sveti. Upravo zato, pesmi "Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni" dodao je: "Koji si za nas raspet
2. U Dodatku donosimo tekst ove poslanice.
3. U početku su se pod glavama podrazumevale glave ili paragrafi na koje je bio podeljen Justinijanov ukaz: prema broju anatemisanih lica i on je sadržao tri glave. Ali uskoro se prvobitni smisao izraza tri glave izgubio i pod glavama su počeli da podrazumevaju same ličnosti Teodora, Teodorita i Ive.
4. " He treba odbacivati ili menjati sud starih otaca koji su se sastali u Halkidonu. Nije potrebno da sabor, povodom koga nije bilo nikakve sumnje tokom tolikih godina, iznenada izgubi svoj ugled; njegove odluke ne mogu da ostanu tvrde ako bude okrnjen makar i jedan njegov deo i ako smatraju da ga treba poreći. Sve što je određeno na tom saboru treba da ostane tvrdo. Ako neko hoće da pokoleba jedno na saboru, taj će pokolebati sve njegove odluke. Ako u određenjima vere toga sabora kao da je nekakva slatka voda točila iz usta pređašnjih episkopa, kako je onda moguće da je u stvari Ive Edeskog iz istih tih usta istekla ne slatka voda, nego najgorča žuč? Besmisleno su počeli da nam govore: Halkidonski oci su dobri u veri, ali su loše učinili što su prihvatili Ivinu poslanicu. Ako bilo ko ne odobrava jedan deo delatnosti sabora, preti opasnost da ne odobri ni ceo sabor. Apostol je rekao: malo kvasia sve testo ukiseli (1. Kor. 5,6). Zato, ako se u celoj masi svetootačkih određenja pojavi makar i najmanji deo kisele smese, neophodno će biti svu masu smatrati za štetnu".
5. "Kakva je korist od vođenja borbe sa umrlima ili od pravljenja nemira u Crkvi zbog takvih. Ako je čovek okrivljen i osuđen dok je još živ, i pre nego što zasluži razrešenje bude uzet iz ovog sveta, što se takvoga tiče, razrešenje ne može dati niko. Ako je neko okrivljen zbog nečega, i potom dobije razrešenje i ode k Bogu u miru sa Crkvom, takvoga ljudski sud više ne može da osuđuje".
6. "Niko ne može da nameće svoje mišljenje onima koji misle drugačije. Uostalom, svako može da u obliku određenja vere pismeno izloži ono što misli, ali ne može druge prisiljavati da prihvate to što je on napisao. Koliki su se sveti i dostojni učitelji, koje je Sam Gospod preko Duha mudrosti pozvao na poučavanje vernih i na borbu sa jereticima, trudili u propovedanju Reči, ali oni nikada nisu tražili potpise pod svoje knjige. Apostol veli: proroci dva ili tri neka ioeope, a drugi neka rasuđuju (1. Kor. 14,29). Ali nigde na kaže: neka (ostali) potpišu ili neka ih na to prisile. On naređuje da se prilježno ispita ono što je izrečeno, kako se iz lakovernosti ne bi palo u zabludu. Niko se ne prisiljava da prihvati ono što je neko rekao, nego se svačijem rasuđivanju prepušta da prihvati ili odbije. Već samo po tome, nije neophodno da se potpisuje ono što je neko rekao, jer se time oduzima mogućnost da se kasnije, kada se istina otkrije u svoj svetlosti, promeni mišljenje. Blagočestivi istraživač pronalazi istinu, ali ne žuri da to što je pronašao odmah prihvate i drugi, nego je spreman da se saglasi sa onim, ko po datom pitanju ima pravilnije mišljenje.
7. 7 Diptisi pomjanici. Naziv pozajmljen iz prehrišćanske starine, ukazuje uopšte na predmete koji se slažu na dvoje. Diptisima su posebno nazivane dve spojene daščice, sa unutrašnje strane premazane voskom, po kojima se pisalo zaoštrenim štapićem; spoljnje strane daščice bile su prekrivene različitim crtežima. Crkva je, prihvativši diptihe u bogosluženju, spoljašnje ukrase svetskog karaktera zamenila sveštenim. Pretpostavlja se da su se diptisi pri bogosluženju pojavili još u apostolsko doba; u četvrtom veku oni su već bili u opštoj upotrebi. Postojalo je nekoliko vrsta diptiha: 1) krštenjski, u koje su unošena imena onih koji su se udostojili svetog krštenja; 2) diptisi živih, u koje su unošena imena onih koji pripadaju određenoj crkvi; 3) diptisi svetih; 4) diptisi upokojenih. U ove poslednje upisivani su pre svega lokalni episkopi i episkopi drugih eparhija koji su se odlikovali svetošću života; zatim su unošeni sveštenici i mirjani. Pominjanje po diptisima, pri savršavanju Evharistije, smatrano je naročitom čašću, stoga su iz tih diptiha uvek brisana imena onih lica za koja bi se otkrili njihovi gresi ili zablude koje dotle nisu bili poznate.
8. Za vreme sabora papa ce imperatoru obratio naročitim delom Constitutum, u kome se izjašnjava protiv osude "tri glave".
9. "He treba da mislimo - kaže Teodor - da se od Djeve rodio Bog... Nije se Bog-Logos rodio od Djeve Marije; od Marije se rodio Onaj, Koji je od semena Davidova (tj. čovek)".
10. 0 "U trenutku samog začeća u čoveku Isusu beše Bog-Logos, kao što je prisustvovao u Njemu ne samo u vreme uznošenja na nebo, nego i pri vaskrsenju iz mrtvih, upravo kao Onaj Koji ga vaskrsava. I ne samo pri vaskrsenju nego i pri raspinjanju na krst i pri krštenju, i posle krštenja, a isto tako i do krštenja, kada je ispunjavao ustanovljene zakone, i pri previjanju pelena u vreme rođenja; Bog-Logos se nalazio u Njemu i onda kada se On (čovek Isus) nalazio u utrobi Majke, od prvog momenta njegovog začeća".
11. "Mora se praviti razlika između hrama (čoveka-Hrista) i Onoga Ko se uselio u hram (Boga-Logosa); između Onoga Ko je oslobođen od okova smrti, i Onoga Ko ga je oslobodio; između Onoga Ko je u stradanjima postao savršen, i Onoga Ko ga je učinio savršenim; između Onoga Ko je "nešto manji od anđela" i Onoga ko ga je umanjio; između Onoga Ko je ovenčan slavom i čašću i Onoga ko ga je ovenčao; Između Onoga Kome su pokorena dela ruku Božijih i Onoga Ko mu je to pokorio".
12. !'Izraz Isusa odvede Duh (Mt. 4,1) - veli Teodor - znači da je Hristom, kao čovekom, rukovodio Duh Sveti, da ga je On usmeravao gde treba; On ga je naučio onome što je bilo potrebno". "Bog-Logos je mnogo zavoleo Njega (čoveka Isusa); prebivajući u Njemu, Bog-Logos mu je darovao besmrtan život i, učinivši ga nepovredivo besmrtnim i neizmenjivim, uzveo ga je na nebo".
13. 3 "Konačno, kasno je i na silu umro zao čovek, stoji u poslanici. Jer dobri i dobrodušni ljudi odlaze onamo pre vremena, dok zli žive dugo. A njega nesrećnika (Kirila) Upravitelj naših duša nije ostavio da bi se kao drugi duže naslađivao onim što izgleda kao da usrećuje, nego ga je, znajući zlobu ovog čoveka koja svakodnevno narasta i nanosi štetu telu Crkve, odsekao kao kakvu ranu i skinuo sramotu sa sinova Izrailjevih. Njegov odlazak obradovao je one koji su ostali među živima, mada je možda ožalostio mrtve. Grobarskom udruženju valjalo bi narediti da na njegovu grobnicu polože nekakav najveći i najteži kamen, kako ne bi opet došao ovamo i ponovo stao da dokazuje svoja neuverljiva mišljenja. Radujem se i naslađujem videći crkvenu zajednicu oslobođenu od zaraze takve vrste. Bog vidi i nije prezreo: On je stavio uzde na njegova usta i žvale na njegove usne i vratio ga u zemlju iz koje je uzet".
14. "Opet bezumstvuje Egipat (tj. sveti Kirilo) protiv Boga, - piše između ostalog Teodorit iz Efesa, gde je u to vreme zasedao Treći Vaseljenski sabor - opet ratuje protiv Mojsija i Arona i slugu njihovih (tj. protiv Nestorija i njegovih pristalica), a veći deo Izrailja pristaje uz protivnike. Onih koji zdravo misle (tj. koji dele Nestorijeve jeretičke poglede), koji se dobrovoljno muče za pobožnost, neobično je malo. Osremoćeno je čestito blagočešće".