Сећање на сер Стивена Рансимана

Џејмс Кохран Стивенсон Рансиман (James Cochran Stevenson Runciman) потиче из породице која је припадала свету земаљске моћи и богатства. Његов отац, Волтер Рансиман (потоњи виконт Рансиман од Доксфорда) био је председник Одбора за трговину у британској влади премијера Асквита; родитељи су му били први брачни пар у историји британског парламентаризма који су обоје истовремено били чланови Доњег дома. Од најранијег детињства осећао је романтичну љубав према Средњем веку. У трећој години живота гувернанта је почела да га подучава француском језику; текстове на латинском и грчком већ је читао као шестогодишњак, а руски језик је савладао у својој једанаестој години. Захваљујући овим и сличним предиспозицијама био је „краљев стипендиста“ у можда најпрестижнијој од свих средњих школа у Енглеској - на Итону. Као један од најбољих ђака своје генерације на Итону био је стипендиста Тринити колеxа током својих студија на Кембриxу. Докторирао је у својој 24-тој години са дисертацијом у којој је обрадио тематику везану за ромејског цара Романа I Лакапина.

Рансиман је много путовао. Своју каријеру професора на Кембриџу својевољно је окончао 1938, јер је претходне године наследио позамашно имање свога деде што му је омогућило да се усредсреди на писање књига, на путовања и на обављање разних друштвених функција. Пре тога, он је већ пропутовао целу Кину (где је, између осталог, свирао клавирске дуете са последњим кинеским царем), Вијетнам и Тајланд. Једно време је провео у Јерусалиму, а Грчку и Турску је обишао на ногама или јашући на мазгама. Посебно је био очаран Цариградом и Светом Гором, као и остацима старог ромејског града Монемвасије на Пелопонезу.

Године 1940. постављен је за аташеа за штампу при Британском посланству у Софији одакле је, непосредно пред улазак Немаца у Бугарску 1941, прешао у Каиро и, потом, у Јерусалим где је радио као службеник британског Министарства за информације. Шушкало се да је тамо уствари радио за британску обавештајну службу, што је Рансиман, иначе, увек енергично негирао, иако је у заробљеним документима италијанске обавештајне службе помињан као „врло интелигентна и врло опасна“ особа.

Професор Византијске уметности и историје

На позив турске владе, Рансиман је 1942. постављен за професора Византијске уметности и историје на Универзитету у Истамбулу где се, између осталог, интензивно бавио и проучавањем извора везаних за период Крсташких ратова. До тада је већ сасвим савладао турски и арапски.

Од 1945-47. био је управник Британског савета у Грчкој, а од 1960-1975. био је председник Британског археолошког института у Анкари. Одатле су га предавања и путовања водила на разне стране света, а посебно у Америку где је, између осталог, 1970. године посетио заједницу православних Ескима на Аљасци. Ипак, Грчка је била и остала његова највећа љубав која је, може се рећи, свакако била узвраћена. Био је председавајући Англо-јелинске лиге (1951-1967), а једној улици у старом ромејском граду Мистри у Грчкој дато је његово име; био је и председник британског Друштва пријатеља Атонске Горе. Цариградска патријаршија га је одликовала највећом титулом која се додељује лаицима - титулом Великог оратора што га је учинило и почасним чланом Светог синода Цариградске патријаршије. 

На прослави његовог 90. рођендана било је 400 званица међу којима су биле и четири европске краљице, а добио је рођенданску торту у облику цариградске Аја Софије. Године 1999. Лондонска библиотека је заменила свој стари лифт новим захваљујући донацији сер Стивена Рансимана. На плакети у самом лифту урезано је његово име и латински натпис: „Plurimi petransibunt et multiplex erit scientia (из Вулгате верзије Књиге пророка Данила 12, 4: „Многи ће претраживати, и знање ће се умножити“). Неколико месеци пред смрт посетио је Свету Гору да би присутвовао освећењу Протатске куле у Кареји која је комплетно рестаурисана захваљујући томе што је новчани део своје награде Фондације Оназис за велика достигнућа у култури, коју је примио из руку грчког председника, приложио Светој Гори. 

Стивен Рансиман је био тешко погођен ратом на Косову и НАТО бомбардовањем Србије. Филип Мансел, у својем осврту на живот и опус овог великог Британца објављеном у листу Индепендент 2. новембра 2000, између осталог, наводи речи извесног Тама Далијела: „Када смо моја жена и ја последњи пут посетили Стивена Рансимана у његовом дому у Елзишилдсу ... био је сав у сузама због тешке судбине која је задесила Србе и због велике штете која је нанета толиком броју њихових цркава“. Мансел даље каже да је „посебно био забринут за Пећку Патријаршију, Дечане, катедралу у Призрену (Богородицу Љевишку - прим. аутора) и Грачаницу“.

Стивен Рансиман изабран је за члана Британске академије 1957, а за  витеза Енглеске круне произведен је 1958.

Најзначајније публикације

Најзначајније публикације сер Стивена Рансимана наведене по хронолошком редоследу биле би следеће:

The Emperor Romanus Lecapenus and His Reign (Цар Роман Лакапин и његова владавина),

Cambridge

, 1929. The First Bulgarian Empire, (Прво Бугарско царство) Лондон, 1930. Buzantine civilization (Византијска цивилизација), Лондон, 1933. The Medieval Manichee (Средњовековни манихејци),

Cambridge

, 1947. А Histor of the Crusades (Историја крсташких похода), Cambridge, Vоl.1, 1951, Vol II, 1952, Vol III, 1954. The Eastern Schism (Источни раскол) Оxfоrd, 1955. The Sicilian Vespers (Сицилијанско вечерње).

Cambridge

, 1958. The White Rajahs 1960 (Беле раxе), The Fall of Constantinople 1453 (Пад Константинопоља 1453) 

Cambridge

, 1965. The Great Chyrch in Captivity (Велика Црква у ропству)

Cambridge

, 1968. The Last Byzatine Renaissance (Последња византијска ренесанса)

Cambridge

, 1970. The

Ortodox

Churches

and

Secular

State

(Православне цркве и секуларна држава), 1972. Bizantine Style and Civilization (Византијски стил и цивилизација), 1975. The Byzantine Theocracy (Византијска теократија),

Cambridge

1977. Mistra (Мистра), Лондон, 1980. Објављено је и мноштво његових прилога у историјским часописима.

Рансиманов научни опус је вишеслојно значајан. Ипак, оно што је из свега најбитније за православне народе јесте то што је овај великан историјске науке извршио један, слободно се може рећи, револуционарни преокрет у британској историографији и што је стручној и широј јавности на целом енглеском говорном подручју понудио једну квалитативно нову слику Ромејског царства и цивилизације, а самим тим и једну потпуно нову слику православних народа источне Европе и Балкана, Православља, и европске цивилизације уопште.

Када бисмо се осврнули на историју византолошких студија 20-тих година прошлог века, дакле на време када је Рансиман ступио на академску сцену Универзитета у Кембриxу, видели бисмо да се ова грана историографије тек назирала на хоризонтима интересовања британске стручне јавности. Показало се да је представник енглеске историографије доба просветитељства, Едвард Гибон, постао гробар византијских студија у својој земљи, па и шире. Ово неоспорно велико име енглеске и европске историјске науке  је, заједно са својим француским колегом Лебоом, деловало у складу са тада већ увелико дефинисаним, и на Западу опште-прихваћеним ставом хуманизма ренесансног доба, да су класична ера античке Грчке и доба јелинизма у основама западно-европске цивилизације, али да се јелинска цивилизација практично завршила са Александром Великим и римским освајањем Грчке. Из тога је изведен закључак да нема никаквог континуитета јелинства у средњовековним и модерним временима. Ова двојица историчара 18. века су у својим делима приказала Византију (Ромејско царство) као државу дегенеричних, корупцијом опхрваних, кукавичких господара, феминизираних евнуха, плашљивих генерала и црквених великодостојника који су били тешко оптерећени сујетом, разним  предрасудама и обузети, за просвећеног човека модерног доба, потпуно неразумљивим и неприхватљивим мистицизмом. По њима, та држава, одн. Византијска цивилизација, није припадала античком или касно-античком свету, а у свему је функционисала у потпуној супротности са основним вредностима просветитељства.

Рансиманова највећа заслуга била је управо у томе што је он био тај који је вратио Византију (Ромејско царство) на британску историјско-културну мапу као цивилизацију и те како достојну и вредну научног проучавања, представивши је као један од стубова европске културе, квасац у развоју источне и „балканске“ Европе и као незамењиви кључ за правилно разумевање односа између две Европе и две Цркве - западне и источне. Он је схватио да се Гибонове предрасуде морају једном за свагда оставити ad acta. Од Гибона је ипак преузео нешто, али оно најбоље, а то је наративни стил писања, док је саму суштину његових разматрања о Ромејском царству у потпуности одбацио.

Критички став о Крсташима

Тако је у својој тротомној Историји крсташких похода заузео много критичнији став у односу на тај феномен од било којег западног историчара који му је претходио. Гибонову слику о крсташким походима као једном низу романтичних лудорија несташног европског витештва које је ипак имало племените намере и искрену жељу да избави Свету Земљу из муслиманског ропства, преиначио тако што је о њима (крсташким походима) говорио као о „тријумфу варваризма и сујеверја“. У његовим очима крсташки походи нису били ништа друго до последња најезда варвара којом је коначно срушено Римско царство које је до тада, непрекидним и вештим прилагођавањем на изазове које собом носи проток времена, и даље успешно остваривало своје аутентично трајање преко Византијског (Ромејског) царства. Крсташи су, у директној сарадњи са агресивном економском експанзијом италијанских градова у источном Средоземљу, коначно уништили једини стварни центар средњовековне цивилизације и последњи бастион антике - Цариград и Византијско (Ромејско) царство. На једном месту он каже: „Високи идеали опогањени су суровошћу и похлепом, а предузеће и издржљивост слепим и ускогрудим осећајем за правду искључиво по сопственом убеђењу; свети рат није био ништа друго до израз нетолеранције у име Божје, што представља грех против Духа Светога“.

Рансиман је такође био историчар религије. Иако није и формално постао православни хришћанин, био је фасциниран учењем и мистиком Православља. У многим приликама и на разним местима јавно је исказивао своје убеђење да будућност Хришћанства види управо у вери православној. Нарочито се занимао и водио бригу за живот монаха на Светој Гори изразивши наду да ће монашке заједнице на том месту остати да трају све до коначног испуњења времена.          

Петар В. Шеровић