|
|
 |
E, moj komšija
Vesna Ninković
Na jedno nimalo hvale vredno novinarsko pitanje, a kakvo je stanje, recimo, u poljoprivredi, ili zdravstvu, ili u obrazovanju, kao po zapovesti, uvek postoji mizeran odgovor - pa znate, mi samo delimo ukupne prilike u društvu, sve ono što se dešava u državi preliva se i na nas... Što će reći, loše je, a ako nas je iskustvo bilo čemu priučilo, sve su šanse da može biti još gore. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je pamćenje ovde uvek bilo kratkog daha, a neznanje, njegova mila majka, razarajuće. Jedan moj komšija, od "milošte" nazvan "moj privatni fašista", koji je jedva preživeo 5. oktobar ne verujući da se njegovom ljubljenom Slobi i još dražem mu Vojislavu mogao desiti takav sunovrat, gotovo da bi lagano počeo da se trese na samo spominjanje imena Zorana Đinđića. A na pitanje, pa dobro, šta je vama skrivio Zoran Đinđić, odgovarao je: Pa, pobogu ženo, ti stvarno imaš kratko pamćenje. Zar se ne sećaš one grozne inflacije, redova za ulje i mleko... Pa sećam se komšija, ali kakve to veze ima sa Zoranom Đinđićem. Kako, kakve, kaže. Pa da nije bilo opozicije ne bi bilo ni inflacije. I nema bolje potvrde za to od onoga što se danas, gotovo osam godina posle 5. oktobra, može pročitati u većini novina i nagledati po televizijama. Reklo bi se, niko se ničega ne seća.
U redakciji lista Danas, ovako je 1999, za vreme Šešeljevog zakona o informisanju, otprilike, izgledao tipični kraj nedelje. U četvrtak, negde predveče, eto pisamceta. Dobar dan, dobro veče, evo stigla tužba. Suđenje je sutra ujutro. Po zloglasnom Šešeljevom zakonu. Sutra ujutro, na nekakvoj pravnoj tričariji od suđenja, debela ekspres novčana kazna. (Znate, rekle bi sudije, znamo mi da to nema veze s mozgom, ali zakon je zakon. A građani i novine mogu da "ne poštuju zakon", pa dobijaju batine ili ih razvlače po informativnim razgovorima). Plaćanje odmah, u subotu para nema. Tako sleduje izdajicama. No, pare se još i nakupe, ali kada ne možete praviti novine jer vam ti isti zakatanče redakciju, "ni strani plaćenici" ne mogu se snaći. I to se desilo Danasu.
Pa onda, cenzura, ma šta to bilo, u svakom slučaju bila je u nekom momentu, za vreme bombardovanja, ugodno stacionirana u hotelu "Metropol". A bilo je jednog dana da su funkcioneri Demokratske stranke dobrovoljno davali krv, ovde u Beogradu, u Zavodu za transfuziju. Na čelu sa Zoranom Đinđićem, koga su patriotske snage već uveliko proglasile pobeguljom pred NATO bombama. I stavi Danas, sve sa slikom dobrovoljno davanje krvi. A "dobri cenzori", rodoljubi-branioci mostova, izbace fotografiju, a kako je čitati naporno, ostave Zorana. Usred teksta i usred Beograda.
A izgledalo je da toga više, posle 5. oktobra, prosto ne sme biti. Ali, samo kratko je ličilo na to. Taman se pristojan čovek i izbori i svikne da nema razloga za strah, da, eto, i ovde život i pravljenje novina može biti normalna stvar...
Nema više "Metropola", renovira se. Oni što su brisali i škrabali, njihovi istomišljenici i ideolozi, tu su van svake pameti. A i oni koji su im se, tu skoro, naknadno priključili, moguće verujući - ako imaju dušu - kako im sva ta demokratska rabota uopšte nije bila potrebna. Pa se vratiše "sebi". Opet su na ceni patriote, a izdajice na meti. A ko je ko, određuju kanda isti cenzori, vazda zaduženi za ispiranje mozgova. Pa se zamalo nije desilo da engleski jezik valja proterati iz škola, računare odmah na lomaču. Đavolja rabota.
Ako im to kažete, baš se znaju naljutiti. Eto, setih se jednog. Lepo je rekao za Danas da mu se nekako ne sviđa kako ga Koraks crta. Jer, bože moj, ima toliko drugih važnijih tema kojima bi Koraks mogao da se pozabavi. Pa to ni Mira i Sloba zajedno nisu radili.
Pa, ima milion tema. Samo da se ne nameću. Ma, ne onako direktno telefonom. Nego, sa svom ozbiljnošću, analitikom, rečenicama, stavovima, ekspertskim timovima. Na primer, šta je bolje za Srbiju - prosrpska ili proevropska vlada? A gde je tu pitanje?
Ne znam šta o tome misli "moj privatni fašista". Odavno je prestao da priča kako mi u Danasu ne volimo Srbiju, nego samo tamo neki svet. On ne čita ništa. Kaže da više ni televiziju ne gleda. Kablovsku je odjavio. Ne čita novine. Pa ni Danas. A sve čovek zna.
|
 |
Za proteklih jedanaest godina Srbija je dobila bogatu propagandnu riznicu
Jedinstvo različitosti
Nova Vlada Srbije biće formirana pre roka, rekao je nedavno šeretski Milutin Mrkonjić, jedan od lidera Socijalističke partije Srbije, podsetivši na, za neke, slavno vreme "obnove zemlje" 1999. čiji je glavni akter bio upravo on. Nastojeći da umiri strasti koje su se rasplamsale povodom koalicionih dogovora nakon nedavnih izbora, Mrkonjić je, makar na trenutak, udahnuo nov život duhu koji je krasio turbulentnu srpsku javnu scenu posle "Milosrdnog anđela".
Koje će biti glavne odlike duha vremena koje će uslediti pošto nekakva koalicija konačno bude sklepana, videćemo. Međutim, da naši političari svih boja inspiraciju mogu pronaći u bogatom arhivu iz domaćih propagandnih riznica, van svake je sumnje. Za jedanaest godina izlaženja našeg lista, Srbija je prošla kroz još jedan rat, tri referenduma i šesnaest izbornih ciklusa.
Naime, 1997. godine održani su parlamentarni i dva ciklusa predsedničkih izbora (prvi u kojem su se u završnici nadmetali Zoran Lilić i Vojislav Šešelj propao je zbog male izlaznosti, a u drugom Milan Milutinović postao je predsednik Srbije), a najupečatljivija parola te godine bila je "što jes’ jes’ najbolji je SPS". Radikali su i tada, kao donedavno, malo pažnje poklanjali marketingu, pa su praktično nastupali bez parola, a inventivna je bila kampanja Demokratske stranke koja je pod sloganom "budi hrabar reci dosta" i uz maskotu magarca koji veruje da izbori neće biti pokradeni pozivala na bojkot glasanja.
Naredna 1998. godina je protekla bez izbora, ali je u proleće raspisan referendum o slanju stranih posmatrača na Kosovo. "Da li prihvatate da u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji učestvuju strani predstavnici", glasilo je sugestivno referendumsko pitanje, koje je formulisao sam Slobodan Milošević. Kako se kriza na Kosovu zaoštravala, propaganda je postajala sve raznovrsnija.
RTS je tada počeo da emituje antiterorističke poruke na srpskom i albanskom jeziku "tako je tamo gde su teroristi" uz prizore opustošenih kuća, a ubrzo je uvedena praksa da se pre svakog TV dnevnika borbeni duh auditorijuma raspaljuje pesmom " Volimo te, otadžbino naša".
Da u ratu muze ćute državna propaganda pokušala je da nas razuveri naredne godine beskrajnom inventivnošću u dodeljivanju "epiteta" agresoru koji je nazivan najpogrdnijim rečima. Kao da su upravo reči doživljene kao najubojitije oružje.
Vrag je odneo šalu kad je isti arsenal prideva počeo da se prilepljuje protivnicima vladajućih partija na domaćoj političkoj sceni. Da osveže sećanja na te dane, nedavno su se svojski potrudili Vojislav Koštunica i njegov tim: potpisnici Sporazuma sa EU optuženi su da potpisuju "Solanin" dokument i "Judin pečat". Tako je Solana, s kojim su se donedavno susretali svi odreda srpski vodeći zvaničnici, ponovo postao "stoka neslana"; ministar odbrane proglašen je za "NATO marinca", što je napredak u odnosu na titule koje su opozicionari dobijali u vreme obnove - "NATO pešadija", "madlenjugend" - a da ne pominjemo maštovite dosetke samog Miloševića: "domicilne ništarije, hijene, zečevi, nakolmovane pudlice".
Istovremeno je režim veličao samog sebe kao tvorca mira, istorijske pobede nad NATO, i nosioca obnove zemlje u rekordnom roku. Ni opozicija se nije dala: dok je JUL trubio "narod bira, a ne NATO", ovi su uzvratili sa "narod bira, a ne Mira".
Na prelazu između 1999. i 2000. je nastupio vrhunac konfrontacije. Narodni pokret Otpor, kao avangarda društvene pobune, bio je proglašen za fašističko-terorističku organizaciju: preko simbola pesnice i poruke "gotov je" kojima je Srbija bila prekrivena, vlast nije mogla da pređe. Kada su raspisani savezni, lokalni i predsednički izbori 24. septembra, strasti su se kroz predizborne parole samo prividno kanalisale: DOS je obećavao "jedinstvo, pobedu i promene", isticao "mi pobeđujemo, svi dobijaju", a Koštunica nastupio pod sloganima "ko uvek sme da vas pogleda u oči" i "dajem reč". SPS je bio "pod zastavom slobode" i "za Jugoslaviju", a radikali obećavali "pamet, znanje, poštenje, mudrost, hrabrost, poverenje".
Sledbenici Vojislava Šešelja pokušali su 2001. da uzdrmaju novu vlast krilaticom "DOS je najgori", bezuspešno kako se ispostavilo. Dragan Todorović, jedan od lidera SRS, nedavno je rekao da je ideja bila njegova, a da je Šešelj, koji joj se protivio, bio preglasan. Radikali nisu odustajali od slične retorike uporno nazivajući nove vlastodršce "dosmanlijama". U 2002. propala su dva pokušaja izbora predsednika Srbije. Koštunica je nastupio pod parolom "zna Srbija", Miroljub Labus obećavao "najbolje za Srbiju", a Šešelj - "moj predsednik" - pokazao je najmanje inventivnosti. Naredne godine propadaju još jedni predsednički izbori: Dragoljub Mićunović imao je slogan "ozbiljan državnik naš predsednik", a Tomislav Nikolić "radikalno bolje". Demokrate su to tada, kao i na izborima za parlament krajem godine, iskoristile dodajući krilatici reči "uz puške i zolje".
DSS od ovih izbora započinje svoju kampanju za novi ustav: "kuća se od temelja gradi", "reč je reč", "čovek se po reči poznaje", " triput meri, jednom seci". Predsednika smo konačno dobili u leto 2004, kada je Boris Tadić nastupio uz slogane "budućnost odmah" i "samo napred". Iako su radikali počeli da makar prividno menjaju imidž, Nikolić "realno" nije mogao da pobedi, a najsjajnija zvezda sadašnje političke Srbije, Ivica Dačić, nije bio nesimpatičan uz "u ime svih nas". U političke vode Srbije tada su uplovili i zelena salata i katanci, koji su bili znaci prepoznavanja Bogoljuba Karića i "snage Srbije". Posle pauze 2005, kada građani nisu dobili priliku da neposredno odlučuju, naredne godine zadesila su nas dva referenduma. U proleće je Srbija postala nezavisna pošto je "drugo oko iz federalne glave" odlučilo da se odvoji, a u jesen smo dobili novi ustav.
Idilično državotvorno jedinstvo donekle je počelo da se kruni na parlamentarnim izborima prošle godine. "Ljudi, samo jedan život imamo" i "zato što život ne može da čeka" vikao je Tadić, dok je Koštunica bio neutralan sa svojim "živela Srbija". Radikali su uz "vreme je za promene", "da već danas bude bolje" i "50 odsto plus tvoj glas" postali najjača stranka, ali ostali su u opoziciji. G 17 plus zadržala je svoj kolač vlasti obećavajući "stručnost ispred politike".
Evropa je u poslednjoj predizbornoj kampanji postala jedna od "ključnih reči", mada nije izostajala ni ranije. DSS, na primer, koja se od Evrope ovaj put oprezno sklanjala, 2005. godine je, pošto je tadašnja SCG od EU dobila Studiju o izvodljivosti, Srbiju oblepila plakatima s natpisom "izvodljivo je".
U poslednjih 11 godina, pa i ako se osvrnemo na same početke višestranačja, socijalne retorike u Srbiji je bilo ponajmanje. Zato, pored drugih razloga, ne deluju naročito iskreno novolansirane ideje o socijalno odgovornoj vladi. Ali takvi potezi su razumljivi, pošto se ispostavilo da formiranje vlade zavisi od onih čiji je program levičarski. Dok se SPS svojski potrudio da još jednom opovrgne svoj slogan iz 1990. "sa nama nema neizvesnosti", njihovi potencijalni koalicioni partneri kao da im molećivo poručuju "svi smo mi pomalo socijalisti". Kako god da prelome, oni koji su u poziciji da odlučuju, beskrajnu političku kombinatoriku kao da najbolje oslikava slogan JUL-a "jedinstvo različitosti". Jasmina Čolak, Miloš Mitrović
|
|
|
 |
|
| Copyright © 2002-2005 Danas - preduzeće za novinsko izdavačku delatnost DAN GRAF d.o.o. |
|
|
|
