Zaveštanje „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića

Duh palanke je „duh plemena u agoniji, duh plemena koje je napustilo sebe i pokušava da se vrati“. Dakle, duh palanke je duh anahronizma. Pri tom treba imati u vidu da duh plemena u svom vremenu, vremenu plemenske svesti, nije anahron duh. Anahron može biti samo duh palanke, jer on, iz vremena koje je u bitnome vreme tvoračke subjektivnosti, nastoji da se preobrazi u duh plemena. Taj povratak u plemensku prošlost, nemoguća je misija koja neminovno ozlojeđuje i indukuje strahove prema svemu što je od te zacrtanosti različito.

Duh palanke, „duh koji ne rađa pleme, ali rađa žudnju za njim, žudnju koja može da bude pesma, ali koja može da bude i sev noža… nužno mora da odvede beskrajnoj gladi za moć, vulkanskom provaljivanju potisnutih sila bića koje sanjaju apsolutni iracionalizam apsolutnog zla u nasilju“.

Svest pojedinačnog pripadnika plemena, kolektivna je, ne individualna svest. Svest palančanina, individualna je svest koja sebe prisiljava da živi u stilu kolektivne. Palančanin se, u stvari, plaši svoje sopstvene individualnosti (kao što se plaši budućnosti) i stoga je proganja i kažnjava uglavnom kod drugog.

Pomahnitali nacionalizam koji je u tolikoj meri devastirao srpsko društvo da su mu posledice još uvek nesagledive, besprekoran je izraz duha palanke. Stoga je Konstantinovićeva knjiga bila i ostala najaktuelnije teorijsko štivo napisano na srpskom jeziku.

Palančanin

Nasuprot Konstantinovićevom delu, toj fenomenologiji duha palanke, nalaze se brojna dela bez kojih bi iskustvo palanke, ovde i sada, bilo neuporedivo manje zlokobno.

Delo Dobrice Ćosića, naročito dnevnici i publicistika, otelovljenje je duha palanke kao duha nacionalizma. Kad se izvrši obdukciju tog štiva, uviđa se da je njegova anatomija spoj fobija i mržnje, i to mržnje ne samo prema drugim nacijama nego i prema sopstvenoj. Nacija nije pleme, kako bi to hteo i kako to vidi palančanin-nacionalista, i to je razlog njegove agonije – njegove borbe za opstanak nacije kao homogenog plemena i njegove mržnje prema toj istoj naciji jer ne može da prebiva u tom duhu. Zato Ćosić neprijatelje nacije ne nalazi samo izvan nje, u drugim nacijama, kako to čine od njega neiskreniji nacionalisti, nego i u njoj samoj, te stoga koristi groteskne izraze poput odrođavanja od autohtonosti nacije ili otuđenja od „ontološkog bića srpskog naroda“. Ne bez ozbiljne konkurencije, on je najblistaviji egzemplar u nacionalnom muzeju duhovnika palanke.

Ikonoborci i ikonobranitelji

Pored malo ozbiljnih radova o „Filosofiji palanke“, ovo delo je više puta žestoko nekritički napadano ili nekritički hvaljeno. U različitim intenzitetima, u oba je slučaja na delu upravo duh palanke.

Ocena da je Konstantinovićeva knjiga pisana s tendencijom da se srpska kultura prikaže kao palanačka, kako piše Slobodan Antonić – nije ništa drugo do, ideološki zasnovan, palanački ignorantski odnos prema sadržaju samog dela. Analizirajući u srpskoj kulturi opredmećene izraze palanačkog duha, Konstantinović ukazuje na antropološki problem koji ne poznaje granice država i nacija. Za duh palanke, Konstantinović kaže da „nema zemlje u kojoj on nije moguć“.

Kad Predrag Palavestra proziva Konstantinovića kao nekadašnjeg partijca, to, kao činjenica, nije u vezi s Konstantinovićevim filozofsko-antropološkim uvidom, kako on tvrdi, jer „Filosofija palanke“ niti je partijsko, niti je ideološko delo (šta bi Partija rekla o Konstantinovićevoj kvalifikaciji duha palanke kao duha ateizma). Najzad, „Filosofija palanke“, te 1969. kad je objavljena, inherentna je kritika i partijskog iskustva njenog autora.

Oni, pak koji adoriraju Konstantinovićevu knjigu i nazivaju je „našim Svetim pismom“, kako je jednom prilikom izjavio Dragan Velikić, dopadaju infantilizma, a, kako tačno uviđa Konstantinović, „infantilizam je korelativan palanačkom duhu“. Takođe, tvrditi da bi trebalo da postoji zakon „po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita ‘Filosofiju palanke’ i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha“, kako je rekla Branka Arsić – nije ništa drugo do palanački autoritarizam.

Revolucionarno zaveštanje

Konstantinovićevu knjigu treba čitati kritički – to je osnovni uslov za nastavak istraživanja koja su u njoj započeta pre četiri decenije. Zašto su, na primer, odlike palanačkog duha – antimističnost, antiiracionalnost i ateizam? O tome još niko nije govorio. Konstantinović o iracionalnom-teističkom-mističkom govori kao o onom još-ne-racionalnom, još nepojmljenom, koje duh palanke, kao duh konačnog odgovora, negira, no bez čega nema novog i boljeg iskustva. Tu se, dakle, nalaze resursi ne samo za istraživanje savremenih socijalnih i političkih fenomena nego i za njihovu promenu.

Kapitalizam i parlamentarna demokratija danas se nameću kao duh pronađenog konačnog odgovora, kao da je istorija završena. Stvar je, međutim, u tome da se, kako bi rekao Konstantinović, nastavi istorija traženja smisla, da se ne pristane na istoriju događanja unapred datog smisla, i to smisla dostižno-stvarnog sveta lišenog svakog utopizma. Potrebno je smelosti i pameti (smele pameti i pametne smelosti) da se krene prema onom što je sada-i-racionalno, još-ne-racionalno (i, dakako, neisplatljivo), a što bi moglo u skorijoj budućnosti da postane temelj racionalnog demokratskog poretka koji društveni život unapređuje onako kako o tome sada ne možemo ni da sanjamo.