Мелита Милин

ВЛАСТИМИР ПЕРИЧИЋ

Смрћу Властимира Перичића српска и југословенска музичка култура остале су осиромашене за једну изузетну стваралачку личност од које су деценијама примале богате дарове. Перичићеви пријатељи и колеге жале пре свега за његовим вансеријским људским ликом, који су највише красиле несебична спремност да помогне, савесност и пожртвованост.

Властимир Перичић је рођен 7. децембра 1927.године у Вршцу. Основну школу је учио у Земуну (1934-1938), гимназију у истом граду (1938-1941) и у Београду (1941-1946). У средњу музичку школу при Музичкој академији у Београду уписао се 1941, на Музичку академију 1945. Дипломирао је на Одсеку за композицију, у класи Станојла Рајичића, 1951. године. Школску годину 1955/56. провео је на усавршавању на Академији за музику и драмску уметност у Бечу, у класи композиције Алфреда Ула. Током лета 1956. године присуствовао је курсевима за савремену музику у Дармштату.

Још као студент почео је да ради као хонорарни наставник солфеђа и основне теорије музике у музичкој школи ”Јосиф Маринковић” (1948-1951). Касније је предавао теоријске предмете у Средњој музичкој школи при Музичкој академији, да би 1955.године био изабран за асистента на Одсеку за композицију Музичке академије. Године 1961. био је изабран за доцента на Одсеку за музичку теорију, 1965. за ванредног, а 1988. за редовног професора. Од 1971. године пребацио је тежиште свог педагошког рада на подручје историје југословенске музике на Одсеку за музикологију. Пензионисан је као редовни професор 1993. године, чиме нису биле прекинуте његове многоструке активности, пре свега на пољу музикологије. Године 1988. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Wегова ноћ без јутра имала је датум 1. марта 2000. године.

Уметнички, интелектуални и људски капацитети Властимира Перичића били су у његовој личности складно укомпоновани. Био је један од најдаровитијих композитора своје генерације, чија су се дела одликовала инвентивним оживљавањем традиционалних форми и широким распоном израза. У основи романтичар, он би се вероватно најбоље осећао као савременик Сезара Франка и Рихарда Штрауса, живећи у време када је романтизам већ био прошао свој зенит, а афирмисала се импресионистичка поетика Клода Дебисија. Показивао је склоност ка великим сонатним цикличним формама и полифоном обогаћивању музичког ткива. У његовом опусу посебно се истичу Симфонијета за гудачки оркестар (1957), Симфонијски став за велики оркестар (1951 - дипломски рад), Гудачки квартет (1950), награђен на конкурсу ”Виоти” у Италији, Fantasia quasi una sonata за виолину (виолу) и клавир (1954) и два циклуса песама : Ноћ без јутра (1959) и Градинар (1964). Можемо само да жалимо што је средином 1960-тих година Перичић престао да компонује, да би се тек последњих година живота поново огласио. Тада је завршио давно започету Сонату за виолончело и клавир (1955-1996) и посветио се компоновању и транскрипцијама дела за кларинет и клавир. Засебно место у целом његовом опусу заузима последња композиција, хор Кто Бог велиј (1998). Ово надахнуто дело посвећено је Студијском хору Музиколошког института, који га је премијерно, у присуству аутора, извео исте године у Галерији САНУ.

Дубоке трагове Властимир Перичић оставио је и на подручјима музичке педагогије и музиколошког рада. Wегово фасцинантно знање из разних музичких и немузучких дисциплина било је увек на располагању студентима и колегама, а веродостојност податка који се од њега добијао није се никада морала проверавати. Била је општепозната његова прескромност, као и отпор ка прихватању заслужених признања.

Могуће је претпоставити да је прекид Перичићеве композиторске активности био бар делимино узрокован његовом посвећеношћу писању уџбеника и музиколошких радова од почетка 1960-тих година. Године 1961. појавила се Наука о музичким облицима, уџбеник који је писао у сарадњи са Душаном Сковраном и који је доживео више издања. Већ следеће године објавио је, заједно са Милутином Раденковићем, Преглед науке о хармонији за средње музичке школе, али и чланак О додекафонској техници, наговештавајући на тај начин главне правце своје речи о музици : музичко-теоријски и музиколошки. Од изузетног значаја су његове монографије о Јосифу Маринковићу (1967) и Станојлу Рајичићу (1971), затим обимни аналитички приказ стваралаштва домаћих композитора Музички ствараоци у Србији (1969), Вишејезични речник музичких термина (1985), као и студије о композицијама на текстове из Вукове збирке (1987) и о астроакустици Јосипа Славенског (1984). Последњи Перичићев прилог уџбеничкој литератури био је драгоцени Вокални контрапункт (1991). Подразумевало се да су важни и одговорни редакторски послови око издавања дела Јосипа Славенског и Стевана Мокрањца, који су укључивали и писање аналитичких студија и предговора, требало да се повере тако компетентном аутору какав је био Властимир Перичић. Стил његовог писања одликовао се лакоћом, јасноћом и убедљивошћу исказа, као и дискретним провлачењем ли¬чног става. Посебан квалитет ових текстова је живо и сликовито, увек сугестивно дочаравање музике коју анализира.

Сарадници Музиколошког института сматрали су Перичића за најкомпетентнијег колегу, ментора и провереног пријатеља. Сви мећу њима који су дипломирали у време кад је он био професор на Катедри за историју музике имали су срећу да им он буде ментор при изради дипломских радова. Поуздан ослонац у раду, стрпљив и ненаметљив у давању савета, умео је да охрабри студенте кад им је реч подршке недостајала. Било нам је увек посебно задовољство да сарађујемо са својим колегом и, за млађе, бившим професором, обично приликом издавања зборника радова са научних скупова. Тада смо имали прилику да много научимо, уживајући истовремено у пријатељским разговорима прожетим луцидним и духовитим коментарима. Захвални Властимиру Перичићу за немерљиви допринос нашој музичкој култури, убеђени смо да припада онима које бледа застава смрти неће избрисати из сећања потоњих генерација.