Svete tajne krštenje, miropomazanje i sveštenstvo ne mogu se ponoviti, ostale Svete tajne se ponavljaju.
Prvi ljudski greh nastao je još u Raju, kada prvi ljudi pogaziše Božju zapovest. Uzrok prvoga greha bila je gordost, a posledica progon prvih ljudi iz Raja. Od tada se taj prvi, praroditeljski greh prenosi sa generacije na generaciju.Zbog toga se još naziva i nasledni greh. Jedini naèin da se oèistimo od ovoga greha jeste kroz Svetu tajnu krštenja, jer u ovoj svetoj tajni dobijamo Blagodat od duha Svetoga, koja èisti dušu od svih grehova i osveæuje je. Ovo znaèi da se kroz ovu Svetu tajnu èistimo i od liènih grehova koje smo naèinili od roðenja do dana krštenja (ovo važi samo za odrasle osobe jer novoroðenèad i mala deca, izuzev naslednog, nemaju drugih grehova) i duhovno ponovo raðamo za Boga, za život veèni.
Krštenjem se postaje èlan Crkve Hristove, hrišæanin, a ne roðenjem. Ko se ne krsti nije dostojan da primi ni ostale Svete tajne. Osnovni preduslov za krštenje je, naravno, vera u Isusa Hrista, da je On Sin Božiji, i da je postradao i vaskrsao iz mrtvih, i da æe opet doæi da sudi živima i mrtvima. Takoðe da bismo bili kršteni moramo znati osnovne istine hrišæanske vere, i naravno, koliko je to nama moguæe, po njima živeti.
Krštenje se ne može obaviti bez kuma, ili kume. Kum može biti svaka krštena i punoletna osoba koja vodi život primeren jednom hrišæaninu. On je garancija da smo ispunili duhovne preduslove za krštenje. Èinom krštenja kum postaje naš duhovni otac koji nas do kraja života vodi i usmerava na put istine i Bogopoznanja. On postaje odgovoran za naš duhovni život. Ovo treba imati na umu prilikom izbora osobe koja æe nam biti kum.
Svetu tajnu krštenja obavlja sveštenik ili vladika. U izuzetnim sluèajevima npr. kod teških bolesnika, kada nisu prisutni ni sveštenik ni vladika, da bolesnik ne bi umro nekršten, krštenje može obaviti i ðakon, odnosno bilo koja krštena osoba koja zna formulu krštenja (I krštava se sluga Božiji (ime) u ime Oca, Amin i Sina, Amin, i Svetoga Duha Amin.), ako ni ðakona nije moguæe naæi. Ako bolesnik prezdravi sveštenik dopunjuje krštenje, ali bez formule krštenja.
Sam èin krštenja izgleda tako što sveštenik lice koje se krsti tri puta zagnjuruje u osveæenu vodu, u ime Oca i Sina i Svetog Duha. Takoðe sveštenik od lica koje se krsti zahteva odricanje od satane, pokajanje i pravo veroispovedanje, sadržano u Simvolu Vere. Ovo sve obavlja kum u sluèajevim kada je lice koje se krsti dete.
Za krštenje je potrebno:
1) izvod iz matiène knjige roðenih,
2) kum,
3) belo platno - krsnica,
4) sveæa i
5) kao što smo veæ rekli osnovno znanje o hrišæanskoj veri.
Ova Sveta tajna vrši se odmah posle krštenja, i njome novokršteni dobija potrebnu snagu. Sveštenik pomazuje svetim mirom glavne delove tela: èelo, oèi nozdrve, usta, uši, prsa, ramena, ruke i noge, izgovarajuæi formulu: Peèat dara Duha Svetog, koju kum potvrðuje Neka tako bude. (Sveto miro je naroèito pripremljena materija. Ono se priprema jednom godišnje. Varenje svetog mira je sveèano, najsveèanije što može biti. Poèinje na Veliki ponedeljak i traje do Velike srede uveèe. Na Veliki èetvrtak, za vreme Svete liturgije, osveæuje ga Njegova Svetost Patrijarh. Potom se sveto miro, preko eparhijskih arhijereja i arhijerejskih namesnika deli sveštenicima.).
Ono što za telesno napredovanje novoroðenèeta predstavlja majèino mleko, to za duhovno napredovanje novokrštenoj duši, kao duhovnom novoroðenèetu, predstavlja miropomazanje. Razlozi zbog kojih se svetim mirom pomazuju odreðeni delovi tela su sledeæi:
Zašto se najpre pomazuje èelo?
Da se osveti razum i da razmišlja o Bogu i Njegovom zakonu.
Zašto grudi ?
Da se osveti srce i da ljubi Boga.
Zašto oèi ?
Da se osvete i da vide dobro u svakom stvorenju.
Zašto uši ?
Da se osvete i da slušaju reèi Božje.
Zašto obrazi ?
Da se osvete i izražavaju radost zbog uèinjenog dobra i stida zbog greha.
Zašto usta ?
Da se osvete s ciljem da mogu slaviti Gospoda Boga i da uvek govore istinu i dobro.
Zašto ruke?
Da se osvete i da bi uvek èinile dobra i plemenita dela pred Bogom.
Zašto noge ?
Da se osvete i da bi išle pravim hrišæanskim putem koji vodi u Carstvo Božje.
Kako bismo to mogli reæi ukratko?
Da se osveti ceo èovek, i duša i telo, da bude svet kao što je Bog svet.
Vladika Nikolaj Velimiroviæ
VERA SVETIH
Svetom tajnom prièešæa primamo pod vidom hleba i vina pravo Telo i pravu Krv Gospoda Isusa Hrista. Ova Sveta tajna predstavlja vrhunac ljubavi i zajedništva izmeðu Boga i èoveka. Svetu tajnu prièešæa ustanovio je sam Isus Hristos na Tajnoj veèeri: “A kad su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade uèenicima i reèe: uzmite, jedite; ovo je telo moje. Tada uze èašu i zahvali, dade im i reèe: pijte iz nje svi; jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova.” (Matej 26;26-28).
Sveto prièešæe se priprema i prima za vreme najvažnijeg crkvenog bogosluženja, Svete liturgije. Vernici se za Sveto prièešæe pripremaju postom i molitvom. Za zdrave vernike priprema je strožija, nego za bolesne, odnosno zdravi vernici strožije poste nego bolesni. Nedelju dana pred prièest drži se strogi post, tj. posti se na vodi, ne upotrebljava se zejtin. Na Svetoj liturgiji vernici ispovedaju svoje grehove svešteniku, on ih zatim razrešava grehova i utvrðuje da li su spremni da prime Svetu tajnu prièešæa, tek posle toga vernici mogu pristupiti putiru (èaši) sa Svetim prièešæem.
U izuzetnim sluèajevima kad su u pitanju bolesnici na samrti, i kada je potrebno brzo prièešæe, mogu izostati uobièajene pripreme, tj. ovi vernici ne poste pre prièešæa, veæ njih sveštenik samo ispovedi i prièesti. Ovo se èini zbog toga da bi se vernik pre smrti sjedinio sa Bogom. U ovakvim sluèajevima sveštenik odnosi Svete darove u dom bolesnika i tamo ga prièešæuje.
Prièešæe se može vršiti i u domu onih bolesnika koji nisu na samrti, ali su nepokretni, i ne mogu doæi u crkvu. Tada to nije poslednje prièešæe, veæ sveštenik prièešæuje bolesnika za zdravlje duše i tela.
Danas se vernici najèešæe prièešæuju u toku èetiri velika posta (Božiænog, Uskršnjeg, Sv. ap. Petra i Pavla, Gospojinskog), no treba reæi da je preporuèljivo prièešæivati se što èešæe. Znaèi kad god je vernik u prilici poželjno je da se prièesti.
Pokajawe je Sveta tajna kroz koju vernici ispovedaju svoje grehe i ukoliko to èine iskreno, kajuæi se, od ispovednika (sveštenika) dobijaju razrešenje grehova u ime Isusa Hrista. Episkopi i sveštenici, kao naslednici apostola, imaju tu moæ da opraštaju grehe, jer je Isus Hristos rekao apostolima: “Primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe oprostiæe im se; i kojima zadržite zadržaæe se.” (Jovan 22; 22, 23).
Vernika koji se ispovedio i pokajao sveštenik razrešava greha èitajuæi molitvu “Gospode Bože naš, koji si Petru i bludnici suzama podario oproštaj grehova, i carinika koji je poznao grehe svoje opravdao, primi ispovest sluge tvoga (ime), i grehe koje je sagrešio voljno ili nevoljno, reèju ili delom ili mislima, Ti mu kao blag i èovekoljubiv Bog oprosti. Jer Ti jedini imaš vlast otpuštati grehe, jer si Bog milosti i sažaljenja, i Tebi slavu uznosimo,Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek, i u vekove vekova. Amin ”. Sveštenik neæe proèitati ovu molitvu ako se vernik ne kaje iskreno, veæ to èini samo radi formalnosti. Oni koji se na takav naèin ispovede i dalje ostaju pod teretom greha. Jedan od dokaza da je ispovest obavljena kako treba jeste olakšanje na duši koje oseæa onaj koji se ispovedio.
Takoðe treba reæi da je sveštenik obavezan da i po cenu života èuva tajnu poverenu mu prilikom ispovesti. U suprotnom može biti lišen sveštenièkog èina.
U sluèajevima kada je vernik ispovedio neki teži greh sveštenik mu preporuèuje epitimiju (kaznu), koja zavisi od težine i vrste uèinjenog prestupa. Eoitimija može biti post, molitva, èinjenje milosrða, ako smo koga oštetili da mu to nadoknadimo, da molimo oproštaj od onih koje smo uvredili, pa èak i zabrana prièešæivanja na odreðeno vreme.
Važno je reæi da je sveštenik samo posrednik izmeðu nas i Boga, i da ispovedajuæi svoje grehe i kajuæi se pred sveštenikom mi ustvari ispovedamo i kajemo pred Bogom.
Ispovest i pokajanje treba obavljati što èešæe, a pogotovu u bolesti, jer ne znamo vreme svoje smrti, te je zbog toga potrebno da se oslobodimo od greha i tako zadobijemo Carstvo nebesko.
U ovoj Svetoj tajni episkop uvodi u oltar kandidata, koji je ispunio sve uslove potrebne za obavljanje sveštenièke službe, stavlja mu ruku na glavu i èita molitvu posveæenja, da bi na njega sišla Božanska blagodat Svetoga Duha.
Posle ovoga rukopoloženi ima pravo, u zavisnosti od dobijenog èina, da vrši sveštenoradnje, da uèi verne i da upravlja Crkvom. Ovo pravo sveštenstvu je dao sam Isus, kada je uoèi vaznesenja rekao apostolima: “idite, dakle, i nauèite sve narode krsteæi ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uèeæi ih da sve drže što sam vam zapovedio” (Matej 28; 19,20). Pošto su sveštenici, kao što smo veæ ranije rekli, naslednici apostola otuda i wima isto pravo.
U Pravoslavnoj Crkvi imamo sledeæe èinove rukopoloženja: ðakoni, prezviteri (sveštenici) i episkopi (vladike). Episkopi imaju pravo da vrše sve Svete tajne, prezviteri sve osim Svete tajne sveštenstva, dok ðakoni ne mogu samostalno vršiti ni jednu Svetu tajnu, veæ pomažu (saslužuju) episkopima i prezviterima.
Ko je ustanovio u Crkvi jerarhiju?
Sam Gospod Hristos kao prvi Prvosveštenik (Jevr. V, 4-6). On, kao izvor svake vlasti i prava u Njegovoj Crkvi, dao je apostolima vlast da uèe, isceljuju i opraštaju grehe.
Šta onda predstavlja celinu jerarhije?
Najpre Hristos kao veèni Prvosveštenik i glava Crkve, onda od Njega apostoli, pa od apostola episkopi, i od episkopa sveštenici i ðakoni.
Zašto je neophodno polaganje ruku u ovoj svetoj tajni?
To su najpre èinili apostoli (I Tim. IV, 14, 15,22). Polaganje ruku u ovoj svetoj tajni prenosi se na lice koje se rukopolaže duhovna sila i tako se postiže zakonita veza crkvene vlasti i sveštenosluženja.
Zašto zovemo sveštenika “Ocem”?
Zato što smo preko sveštenika u svetoj tajni krštenja preporoðeni u decu božju; preko njih u svetoj tajni prièešæa dobijamo nebesku hranu (Hristovo telo i krv); u svetoj tajni pokajanja preko njih dobijamo oproštenje od svojih grehova, a u ostalim svetim tajnama naroèite darove Svetog Duha. Pored toga, sveštenici se za nas neprestano mole, uèe nas, savetuju, opominju nas i nama rukovode. Prema tome, oni su zaista naši duhovni oci. Svakako oni moraju biti dostojni tog imena i te velike službe.
Vladika Nikolaj Velimiroviæ
VERA SVETIH
Sveta tajna braka je Sveta tajna kroz koju Sveti Duh sjedinjuje u jedno biæe dva krštena punoletna lica razlièitog pola, koji pred sveštenikom izjave da æe se ceo svoj život uzajamno voleti, biti verni jedno drugom, i u kojoj primaju blagoslov za raðanje i vaspitanje dece.
Brak je Sveta tajna koju je Bog ustanovio još u Raju, rekavši Adamu i Evi: “Raðajte se, i množite se i napunite zemlju” (Postanje I; 28). Kasnije je Gospod Isus Hristos potvrdiio Svetu tajnu Braka odgovarajuæi farisejima na njihovo kušanje, “da li sme èovek da otpusti ženu za svaku krivicu?” reèima: “Zar niste èitali da ih je tvorac od poèetka stvorio kao muško i žensko i reèe: “Zato æe èovek ostaviti oca i majku i prionuæe uz ženu svoju, i biæe dvoje jedno telo”? Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je dakle Bog sastavio, èovek neka ne rastavlja.” (Matej 19;4-6). Takoðe je osvetio brak Svojim prisustvom na svadbi u Kani Galilejskoj, gde uèini prvo èudo pretvorivši vodu u vino.
Mladiæ i devojka koji odluèe da stupe u brak prvo odlaze kod svog sveštenika da obave predbraèni ispit. Ovo je neophodno uèiniti da bi se otkrile sve eventualne smetnje za stupanje u brak, kao što su: maloletstvo, krvno ili duhovno srodstvo, nesaglasnost roditelja, … Ako ne postoji nikakva smetnja za stupanje u brak posle tri Svete Liturgije mladenci dolaze u hram da se venèaju. Neposredno uoèi venèanja vrši se prstenovanje ispred oltara. Samo venèanje obavlja se na sredini crkve, ispred Krsta i Evanðelja, uz prisustvo dva svedoka (kumova). Tada sveštenik pita mladence da li imaju slobodnu volju da stupe u brak, i da li se nisu obeæali nekom drugom. Venèanje je obavljeno kada sveštenik stavivši mladencima vence na glavu blagosilja ih uz reèi: “Gospode, Bože, naš, slavom i èašæu venèaj ih”. Posle toga mladenci piju vino iz zajednièke èaše u znak da æe celog života deliti dobro i zlo.
Kao što smo veæ rekli brak je doživotna zajednica, ali u krajnjem sluèaju, kao što je neverstvo ili smrt nekog od supružnika, Crkva dozvoljava drugom supružniku da stupi u novi brak.
Ova Sveta Tajna vrši se uglavnom nad teškim bolesnicima, bilo telesnim bilo duševnim. U njoj se bolesniku èitaju molitve i pomazuje se osveæenim uljem (jelejom), kroz koje deluje Božja blagodat za ozdravljenje bolesnika.
Tajnu po pravilu vrši sedam sveštenika, a može i tri. Na sto se stavi èinija sa pšenicom, a u sredinu kandilo sa uljem. Pored èinije se stavi sedam struèaka bosiljka za pomazivanje. Zatim se vrši osveæenje ulja. Potom se uz èitanje molitava bolesnik sedam puta pomazuje.
Vršenje ove Tajne je zapovešæu apostola prenešeno na episkope i sveštenike: “Boluje li ko meðu vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašæe bolesnika, i Gospod æe ga podiæi; ako je i uèinio grehe, biæe mu oprošteno.” (Jakovljeva 5; 14, 15).
