Subota i nedelja u ranom Hrišæanstvu

Najraniji Hrišæani bili su Jevreji u Jerusalimu koji su držali jevrejski zakon- Toru, koji su svetkovali jevrejske praznike i držali obrede u Hramu (Dela 2:1, 3:1, 15:5, 21:20). Naravno, oni su svetkovali i sedmiènu subotu. Meðutim, u drugom, treæem i èetvrtom veku mi vidimo da su gotovo svi Hrišæani svetkovali nedelju – nekada kao dan bogosluženja i odmora poput subote, nekada kao radni bogoslužbeni dan, nekada kao dodatak suboti, a nekada umesto subote.

Kako je došlo do promene dana bogosluženja? Ovo istorijsko pitanje je od interesa za sve Hrišæane, ali je posebno važno za one koji svetkuju subotu ili koji svetkuju nedelju umesto subote.

Deo 1: Uvod
    Prvi vek

Deo 2: Rani drugi vek i Justin Muèenik
    Rani drugi vek
    Justin Muèenik

Deo 3: Irinej i „dan Gospodnji“
    Irinej
    Dan Gospodnji

Deo 4: Adventistièke teorije
    Bakiokijeva teorija
    Druge adventistièke teorije
    Maxwellov zakljuèak

Naša rekonstrukcija dogaðaja

Deo 1: Uvod

Prvi vek

Da zapoènemo naše istraživanje sa bogosložbenim danima Hrišæana u prvom veku, prvo æemo prouèiti Novi Zavet. Jevanðelja pišu da je Isus nekoliko puta došao u sukob sa jevrejskim voðama po pitanju subote. Isus je odbacio tradicionalna ogranièenja starešina. On je dozvolio svojim uèenicima da trgaju klasje, leèio je, poduèavao, i rekao je èoveku da ponese svoj odar (Matej 12:1-12; Luka 14:1-6; Jovan 5:1-18). Isus je pomenuo da sveštenici rade subotom, da životinje mogu biti spašene ili izvedene na vodu i da se obrezanje može obaviti subotom (Matej 12:5-6, 11; Luka 13:15; Jovan 7:22). Isus je tvrdio da ima vlast nad subotom, da oslobodi ljude od subote i da mogu raditi subotom (Matej 12:12; Luka 13:16; Jovan 5:17).1

Ali Isus nije prekršio subotu, pošto je roðen pod zakonom i živeo pod starozavetnim uredbama (Galatima 4:4; Jevrejima 4:15). Njegova dela su kršila farisejska pravila, ali ne zakon Božiji. Rani hrišæanski pisci nisu tvrdili da je Isus prekršio subotu. 2

Prvi Isusovi sledbenici bili su pobožni Jevreji u jevrejskoj kulturi. Oni su oèigledno svetkovali subotu po tadašnjim jevrejskim obièajima. Luka nam prenosi da su neke žene odmarale subotom poštujuæi zapovest (Luka 23:56), kao i da su apostoli poduèavali u hramu (Dela 3:1; 5:12,25). Pavle je imao obièaj da propoveda u sinagogama subotom (Dela 13:14; 16:13; 17:2; 18:1-11).

Takoðe nam je reèeno da su se uèenici okupljali svakodnevno (Dela 2:46) i da je Pavle propovedao svakog dana (Dela 19:9). Nema zapisa da je Pavle uèio svoje obraæenike da drže subotu. Zapravo, on je uèio da su posebni dani nešto za šta Hrišæani ne treba da budu osuðeni (Kološanima 2:16) i zatražio je od rimskih Hrišæana da tolerišu razlike u bogoslužbenoj praksi u vezi ishrane i dana (Rimljanima 14:5). 3

Novi Zavet daje nam primere da su se Hrišæani okupljali prvog dana u sedmici. Vaskrsli Isus pojavio se pred uèenicima dva puta nedeljom (Jovan 20:19, 26), ali ne pominje se da je dao zapovest za sedmièno proslavljanje Vaskrsenja. Pavlova putujuæa družina je jednom ostala sedam dana u Troadi i sastala se u prvi dan sedmice (Dela 20:7), ali to je bio posebni oproštajni sastanak, što ne znaèi da je bila uobièajena praksa. Pavle je rekao Korinæanima da odvajaju priloge prvog dana u sedmici (1.Kor 16:2), ali to je mogao biti poseban sluèaj, a ne uobièajena praksa. Jovan je imao viziju u „dan Gospodnji“ (Otk 1:10), ali neki osporavaju da je u pitanju nedelja. Èak šta više, taj stih ne kaže da je to bio dan u koji bi Hrišæani trebalo da se okupljaju.

Ukratko, nijedan od upravo navedenih tekstova ne daje bilo kakvu zapovest Hrišæanima da se sastaju, niti da izbegavaju sastanke nekog odreðenog dana. Nijedan od ovih tekstova ne može se upotrebiti kao dokaz da su se Hrišæani okupljali nekog odreðenog dana u sedmici.

Ipak, postoji dobar razlog da verujemo da su neki jevrejski Hrišæani, naroèito u Palestini, nastavili da svetkuju subotu. Ovo je poznato iz tri izvora:

Ovi dokazi pokazuju da je vrlo malo verovatno da je kompletna promena zapovesti o suboti prebaèena na nedelju apostolskom vlašæu. Rani svetkovatelji nedelje nisu tvrdili nešto tako. 7 Najraniji jevrejski Hrišæani su držali subotu.

Meðutim, taj zakljuèak je ogranièen sa dve strane. Prvo, ne odnosi se na neznabošce. Dela 21:21 pokazuje da je Pavle uèio neznabošce da ignorišu Mojsijeve zakone, jevrejski vernici verovano ne bi za to marili. Dela 21:25 pokazuje da je jerusalimska poslanica (Dela 15:29) veæ bila dovoljna. Da li je subota smatrana delom Mojsijevog zakona koji nije obavezan za Hrišæane? Rabini, barem, nisu smatrali da neznabošci treba da svetkuju subotu. 8 Iako veæina rabinskih dokaza dolazi iz èetvrtog veka, oni najverovatnije takoðe odražavaju stavove iz prvog veka.

Drugo, to ne govori ništa o moguænosti da je postojao još jedan dan osim subote. Nakon što su Hrišæani saslušali Zakon i Proroke u sinagogama, oni su možda želeli da se sastanu nezavisno da bi razgovarali o hrišæanskom tumaèenju pisma koje su èuli. Oni bi takoðe želeli da zajedno lome hleb, da se meðusobno ohrabre i da svetkuju Isusa Hrista. Ovi hrišæanski sastanci mogli su biti održani u subotu veèe ili nedelju. 9 Nema direktnih dokaza za bilo koje vreme sastanka, niti je bilo koje verovatnije, jer nijedna praksa ne bi izazvala sukob. Bilo je sasvim moguæe držati oboje i subotu i nedelju (kao što su neke crkve u èetvrtom veku èinile).

Bakioki kaže: „Ako je Pavle zastupao svetkovanje nedelje, on bi pomenuo i odgovorio prigovore jevrejskih suparnika“ 10 ali taj je zakljuèak preširok. Pavle je mogao (da li je ili ne, to je drugo pitanje) da propoveda držanje nedelje kao dodatak, a ne kao zamenu za suobotu. I mogao je da propoveda držanje nedelje meðu neznabošcima, a da potpuno izostavi subotu, bez prigovora od tradicionalnih judaista. Èak šta više, Kološanima 2:16 i Galatima 4:10 su možda bili Pavlovi odgovori jevrejskim uèenjima o suboti.

Deo 2: Rani drugi vek i Justin Muèenik

Rani drugi vek

Naši najraniji podaci iz drugog veka dolaze iz Plinijevog pisma Trajanu koje opisuje hrišæanske obièaje: „Oni imaju obièaj da se okupljaju jednog odreðenog dana pre svitanja“ 11 Zanimljivo je da su se Hrišæani okupljali pre svitanja (možda da bi izbegli progone i da bi omoguæili rad tokom dnevnih sati), ali nažalost Plinije nam ne kaže u koji su se dan Hrišæani okupljali, a ni da li je to bilo sedmièno.

Obilnije podatke dao je Ignjatije, episkop Antiohije, u pismima koja je napisao do 115. On je upozorio Hrišæane da odbace one koji „propovedaju jevrejski zakon“. 12 Isto tako „ako još uvek živimo po jevrejskom zakonu, priznajemo da nismo primili milost... Besmisleno je ispovedati Hrista Isusa i judaizirati.“ 13

Odreðenije o suboti, Ignjatije je pohvalio neko koji „više ne svetkuju subotu“ 14 Oèigledno, Ignjatije nije svetkovao subotu. Raspravlja se o tome, ipak, koga on pohvaljuje. U prethodnom odeljku, on govori o starozavetnim prorocima, ali ne izgleda da njih optužuje za napuštanje subote, iako neki svetootaèki pisci citiraju proroèke kritike držanja subote (na primer Isaija 1:13). Verovatnije, on pohvaljuje jevrejske Hrišæane koji su napustili svetkovanje subote – „oni koji su živeli u starim stvarima“ 15 Ovo ne znaèi da su svi jevrejski Hrišæani bili napustili subotu, ali neki jesu, a Ignjatije ih pohvaljuje kod Hrišæana u Magneziji. Nedostatak šire argumentacije pokazuje da Magnežani, kao ni Ignjatije, nisu svetkovalil subotu, ali da su postojali judejstvujuæi koji su se zauzimali za svetkovanje subote.

Osim toga, Ignjatije hvali neke ljude koji „žive po danu Gospodnjem“ 16 O znaèenju ovoga se raspravlja, pošto reè „dan“ ne postoji u grèkom tekstu, a postoje tekstualne varijante. Prostor ne dozvoljava detaljnu diskusiju, 17 ali Ignjatijev stav prema suboti pokazuje da je najverovatnije on svetkovao drugi dan, na drugi naèin.

Naš sledeæi dokaz dolazi iz Varnavine poslanice, koja je verovatno napisana u Aleksandriji, moguæe èak rano kao 70. godine. 18 ili najkasnije do 132. 19 On piše protiv jevjreskih žrtvi, postova, obrezanja i ostalih zakona. Ti zakoni su bili predslike Hrista. On daje simbolièko znaèenje zakonima o neèistoj hrani, a onda i simbolièko znaèenje subote: „Pazite, deco moja, na znaèenje reèi „završi za šest dana“. To znaèi da æe Gospod završiti sve stvari u sest hiljada godina, jer je za njega dan hiljadu godina.“ 20 (Kompletan tekst Varnavine Poslanice)

Varnava citira Isaiju 1:13-14 kao kritiku subote, zakljuèujuæi: „vaše sadašnje subote nisu mi prijatne, nego ona koji sam naèinio, kada èu, dajuæi poèinak svim stvarima, naèiniti poèetak osmog dana, a to je poèetak novog sveta.“ 21 On takoðe pominje našu sadašnju nemoguænost da držimo bilo koji dan svetim tako što æemo biti „èisti u srcu“, zakljuèujuæi da æeme biti u nemoguænosti da držimo subotu svetom sve do eshatološkog novog sveta, nakon što budemo naèinjeni potpuno sveti.

U ovom odeljku, Varnava èini ove èetiri stvari, koje æe biti ponavljane od strane kasnijih autora: 1) On tumaèi subotu u smislu moralne svetosti, ne odmora, 2) On povezuje subotu sa eshatološkim dobom, 3) On povezuje novo doba sa osmim danom – koji onda povezuje sa osmim danom sedmice: „Zato, takoðe, držimo osmi dan sa radošæu, dan u koji je Isus ponovo ustao iz mrtvih.“ 22 4) On povezuje hrišæanski bogoslužbeni dan sa Hristovim Vaskrsenjem.

Varnava, suproteæi se jevrejskim zakonima, prebacuje zapovest o suboti potpuno u buduænost i, pošto se buduæe doba ne naziva samo sedmim, veæ i osmim, mogao je da posmatra svetkovanje nedelje kao isto takvu predsliku buduænosti. Ovo svetkovanje prvog dana samo je indirektno povezano sa svetkovanjem subote.

Justin Muèenik

Justin Muèenik nam daje dokaze sa još jedne lokacije: Rim godina 150. Njegovi komentari verovatno odražavaju takoðe i obièaje iz drugih gradova, kao što je Efes, gde je neko vreme živeo. 23

"Na dan koji se naziva nedelja, svi koji žive u gradovima ili na selu se sakupljaju na jedno mesto i èitaju se spisi apostola i proroka... A nedelja je dan u koji se svi okupljamo, jer je to prvi dan u koji je Bog, naèinivsi promenu u tami i materiji stvorio svet; a Isus Hristos nas Spasitelj je u taj isti dan ustao iz mrtvih. 24

Justin je jasan: bila je široko rasprostranjena praksa Hrišæana da svetkuju nedelju. 25 „Možda je bilo nekih neznabožaèkih Hrišæana koji su svetkovali subotu ... ali ako jeste, njihovi spisi nisu saèuvani.“ 26 Maaksvel zakljuèuje:

Mnogi Hrišæani su veæ poštovali nedelju poèetkom drugog veka... Dokazi su veoma jaki... da su mnogi, ako ne svi, Hrišæani odbacili subotu veæ do 130. godine... Kao što je svetkovanje nedelje postalo praksa veæ poèetkom drugog veka, tako je meðu neznabožaèkim Hrišæanima svetkovanje subote nestalo veoma rano u drugom veku. 27

Ali to nije bila zamena za subotu:

Nedelja je držana samo kao bogoslužbeni dan, ne kao subota u koju je trebalo poèinuti od rada... Nedelja u poèetku nije svetkovana kao „šabat“.... Nije svetkovana kao poštovanje èetvrte zapovesti... Hrišæani su poštovali nedelju generalno ne kao dan odmora ili sveti dan, veæ kao dan radosti. 28

Justin daje detaljno objašnjenje njegovog shvatanja subote u svojem razgovoru sa jevrejskim uèiteljem Trifunom, koji objašnjava jevrejski naèin da se prihvati Bog:

Najpre primi obrezanje, a potom, kao što je uzakonjeno, poštuj subotu i praznike i mladine Božije i, uopšte, ispuni sve što piše u zakonu i možda ti se tada smiluje Bog... Da držiš subotu, da se obrežeš, da držiš mladine, da se umiješ ako dodirneš nešto zabranjeno Mojsijem ili posle polnog opštenja. 29

Trifun je kritikovao Hrišæane:

Vi stalno istièete svoju pobožnost i tvrdite da ste bolji od drugih ljudi, meðutim, nièim se od njih ne razlikujete, niti ste životom uzvišeniji od pagana - vi, naime, ne èuvate ni praznike, ni subote, ne obrezujete se, a svu svoju nadu polažete na raspetog èoveka nadajuæi se da æete od Boga primiti blagoslov, mada ne ispunjavate njegove zapovesti. Zar nisi nikada proèitao: "Duša koja se ne obreže u osmi dan biæe istrebljena iz roda svoga"? 30

A Justin je odgovario da su Hrišæani zaista bili poslušni Bogu, èak i kada je ta poslušnost bila veoma bolna:

Mi bismo takoðe zadržali vaša telesna obrezanja i subote i, uopšte, sve praznike, samo da ne znamo razlog njihovog ustanovljavanja - upravo, zbog grehova vaših i ogrubelosti srca vaših. Ako mi strpljivo podnosimo sve napade zlih ljudi i demona na nas, i ako se èak i tokom najgorih muka i najtežih oblika smrti molimo da Bog pomiluje i muèitelje naše i ako po zapovesti novog Zakonodavca nikome ne želimo ni trunku zla, zbog èega ti, Trifone, želiš da mi održimo ono što nam nikako ne škodi tj. plotsko obrezanje, subote i praznike? 31

Justin objašnjava razloge zašto su Hrišæani ignorisali jevrejske zakone:

zbog toga što mi ne živimo po vašem zakonu, što ne obrezujemo telo kao vaši preci, što ne poštujemo subotu kao vi... Nama je darovan veèni i savršeni zakon, zavet verni; to je – Hristos... da je On, ustvari, taj novi zakon i novi zavet... Novi zakon vam zapoveda da poštujete svagdašnju subotu, a vi se zadržavate na jednom danu i smatrate da ste zbog toga pobožni, ne shvatajuæi zbog èega vam je data ta zapovest. ... Ako je neko od vas kriv za prestupanje zakletve ili je kradljivac, neka ne greši više; ako je neko bludnik, neka se pokaje i tek tada æe on, ustvari, savršiti poštovanje istinite i prijatne subote Božije. 32

Po Justinovom mišljenju, zapovest o suboti bila je jedno podseæanje na moralnost, a Hrišæani, ponašajuæi se moralno svakoga dana, su u stalnoj poslušnosti svrsi subote.

Justin nekoliok puta ponavlja da patrijarsi kao što su Avelj, Enoh Lot, Noje i Melhisedek „ugodiše Bogu bez poštovanja subote... Ako do Avraama nije bilo potrebe za obrezanjem, a do Mojseja u suboti, u praznicima i prinosima, onda i sada ... takoðe nema nužde u njima.“ 33 Justin napominje da, pošto su subote i žrtve poèele sa Mojsijem, one su se završile u Hristu, koji je Novi Zavet. 34

Ne samo da neznabošci ne treba da drže subotu, Justin zakljuèuje da „pravednici koji se rodiše od Jakova“ takoðe ne trebaju. 35 Trifun je zapitao, da li Hrišæanin može svetkovati subotu ako to želi? Justin je znao za neke jevrejske Hrišæane koji su svetkovali subotu i odgovorio – da, sve dok ne pokušavaju da primoraju ostale Hriæane da drže Mojsijev zakon. 36

Justin je objasnio odreðenu tipologiju izmeðu starozavetnih obreda i Hrišæanskog znaèenja. Meðu njima je povezanost obrezanja i nedelje:

Zapovest o obrezanju, koja ih obavezuje da uvek obrezuju decu u osmi dan, bila je senka istinskog obrezanja, kojim se mi obrezujemo od obmane i grešnosti kroz Njega koji je ustao iz mrtvih u prvi dan nakon subote, našeg Gospoda Isusa Hrista. Jer prvi dan nakon subote, ostajuæi prvi od svih dana, naziva se još i osmi. 37

Deo 3: Irinej i „dan Gospodnji“

Irinej

Irinej, lionski episkop u drugoj polovini drugog veka, takoðe daje opširne napomene o suboti, a njegovi stavovi verovatno odražavaju one u Maloj Aziji, pošto je bio odatle poreklom. Takoðe je boravio i u Rimu gde je mogao doæi pod uticaj Justina Muèenika.

Irinej, komentarišuæi dogaðaj sa trganjem klasja (Matej 12), napominje da Isus nije prekršio subotu, ali Irinej daje objašnjenje koje se takoðe odnosi na Hrišæane:

Gospod... nije uèinio nevažeæim, nego ispunio zakon, ispunjavajuæi dužnosti prvosveštenika... opravdavši svoje uèenike reèima zakona i ukazujuæi da je sveštenicima po zakonu slobodno da rade (Mt 12:5). Jer je Bog postavio Davida za sveštenika, iako ga je Saul još uvek progonio. Jer svi pravednici imaju svešteni èin. I svi apostoli Gospodnji su sveštenici. 38

Posledica ovoga je, pošto su svi vernici sveštenici, a sveštenici su slobodni da rade subotom služeæi Bogu, onda su i Hrišæani slobodni da rade subotom. Bez obzira da li se slažemo sa ovim razmišljanjem, on oèigledno nije verovao da su Hrišæani obavezni da svetkuju subotu. Kao što je obrezanje bilo simbolièno, on kaže, takoðe je bila i zapovest o suboti, kao moralna i eshatološka predslika.

Subote su nas uèile da treba da nastavimo svakodnevnu službu Bogu... služeæi neprekidno svojoj veri, i èuvajuæi je, i izbegavajuæi svaku pohlepu, i ne sakupljati i èuvati zemaljska blaga. Osim toga, subota Božija, to je, Carstvo, biloje nagovešteno stvorenim stvarima; u kojem (Carstvu) æe èovek koji istraje u služenju Bogu, u stanju poèinka, uèestvovati u Božijoj trpezi. 39

Irinej, kao i Justin, kaže da patrijarsi pre Mojsija nisu svetkovali subotu. 40 Meðutim, takoðe kaže da su oni držali Dekalog ida Hrišæani takoðe treba da ga drže! 41 Ova protivreènost može se objasniti na dva naèina. Bauckham sugeriše da je Irinej upotrebio pojam „Dekalog“ u opštem smislu, kao sinonim za prirodni zakon, kao što sugeriše u 4.16.3. 42 Druga moguænost, koju preferiram, je da Irinej smatra da moralna osoba de facto drži zapovest o suboti, kao što sugeriše u 4.16.1 i u drugom radu: „Niti æe biti zapoveðeno da ostane na miru u dan odmora, onome koji drži svakodnevnu subotu, a to je, služi Bogu u hramu Božijem, koji je telo èovekovo, i u svako vreme èini dela pravde.“ 43

Kao još jedan dokaz iz drugog veka, razmotrimo jevanðelje po Tomi:

„Ako ne postite u odnosu na svet, neæete pronaæi carstvo. Ako ne držite subotu kao pravu subotu, neæete videti Oca.“ 44 O znaèenju ovoga se raspravlja, pošto su Gnostici èesto davali reèima neobièna znaèenja. Sve je zahtevalo „tumaèenje“ 45 Ovo se može videti kod Toma 27. Posts „u odnosu na svet“ ne znaèi uobièajeni post, veæ izbegavanje telesnih grehova. Na isti naèin, nije dovoljno reæi „svetkujte subotu.“ Reèi „kao pravu subotu“ mogu sugerisati preneseno znaèenje, kao što je poèivanje od greha. 46

Tertulian je pisao na kraju drugog i poèetkom treæeg veka. Prostor nam ne dozvoljava detaljnu ocenu njegovih radova, niti je to neophodno, pošto se potpuno slaže sa Ignjatijem, Varnavom, Justinom i Irinejem. On odbacuje doslovnu subotu, 47 tvrdi da je patrijarsi nisu držali, 48 tumaèi je u smislu moralnosti 49 i svetkovao je nedelju. 50 On daje još više dokaza da Hrišæani drugog veka nisu svetkovali subotu, veæ su svetkovali nedelju kao dan hrišæanskog bogosluženja.

Dan Gospodnji

Gotovo svi Hrišæani drugog veka držali su nedelju kao bogoslužbeni dan (ne kao dan obaveznog odmora), a ne subotu. 51 Bez obzira koji su bili izvorni razlozi za okupljanje u prvi dan sedmice, Hrišæani su lako mogli uvideti biblijski znaèaj tog dana: to je bio dan u koji se vaskrsli Gospod pojavio pred uèenicima. 52 Od svih dana u sedmici, samo su prvi i sedmi ikada bili razmatrani, a nedelja je veoma brzo prihvaæena kao dan hrišæanskog bogosluženja.

Iako je nekolicina Hrišæana svetkovala subotu, nedelja je bila više karakteristièna za Hrišæane. Ona je postala dan u koji su vernici svetkovali Gospoda, a taj dan je postao poznt u drugom veku kao „dan Gospodnji (kuriake hemera).“ 53 pojam je bio tako dobro poznat da je reè „dan“ postala suvišna – ako su Hrišæani pisali o „kuriake“, èitaoci bi razumeli da se misli na nedelju. Ovaj pojam zato dodatno dokazuje da je nedelja bila hrišæansi bogoslužbeni dan u drugom veku. 54 Da razmotrimo dokaze o ovom pojmu.

U kasnom prvom veku, Jovan je potrebio „kuriake hemera“ u Otkrivenju 1:10, ali o znacenju postoje razlièita mišljenja. U ranom drugom veku, Ignjatije je upotrebio samo „kuriake“, ali razlièite verzije teksta uslovile su razlièita mišljenja o znaèenju. 55 Jevanðelje po Petru 35 i 50 (sredina drugog veka) koristi „kuriake“ da oznaèi dan Hristovog vaskrsenja. 56 Jevsevije svedoèi da je Dionisije Korintski (g. 170) pisao: „danas smo svetkovali sveti dan Gospodnji (kuriake hagia hemera), u koji smo proèitali vaše pismo.“ 57 Dela Petrova (druga polovina drugog veka) „jasno oznaèavaju dies dominica (dan Gospodnji) sa „danom nakon subote“, a Dela Pavlova (takoðe druga polovina drugog veka) predstavljaju apostole kako se mole „u subotu dok se bližio dan Gospodnji (samo kuriake)“ 58 – oba jasno ukazuju na nedelju. Didahi 14, koji možda datira iz druge polovine drugog veka, govori o „Gospodnjem (danu) od Gospoda (kuriake de kuriou)“ 59

Kliment Aleksandrijski (g. 190) takoðe daje jasne dokaze da je kuriake znaèilo osmi dan, nedelju, 60 i govori o „svetkovanju“ dana Gospodnjeg. 61 On citira Gnostike Valentinijane koji su izjednaèavali kuriake sa „ogdoad“, osmim nebom. 62 „Isto znaèenje kuriake, osmi dan, sa ogdoadom, osmim nebom, nalazimo u antignostièkoj Epistula Apostolorum (takoðe drugi vek).“ 63

Da zakljuèimo, dokazi o upotrebi pojma „dan Gospodnji“ su jasni za drugu polovinu drugog veka, ali su manje jasni za prvu polovinu. Kako bilo, terminologija je sporedno pitanje. Dan koji su Hrišæani svetkovali je jasan: tokom drugog veka, svi pisani izvori pokazuju da su Hrišæani odbacivali doslovnu subotu i svetkovali nedelju kao dan za hrišæansko bogosluženje. 64 Èak i u ranom drugom veku, svetkovanje nedelje je bilo oubièajeno širom hrišæanskog sveta (izuzev jevrejskih sekti) – bez tragova sukoba niti bilo kakvog dokaza da je ovaj obièaj bio novina. Crkva koja je zapoèela kao grupa koja je držala subotu postala je grupa koja svetkuje nedelju i odbacuje doslovno svetkovanje subote. Hajde da sada ispitamo kako je do te promene moglo doæi

Deo 4: Adventistièke teorije

Bakiokijeva teorija

Savremeni Hrišæani koji svetkuju nedelju èesto zakljuèuju da su apostoli lièno naložili ili èak zapovedili neznabošcima da se sastaju nedeljom umesto subotom. 65 Naravno, taj zakljuèak mora biti odbaèen od strane svakoga ko misli da Hrišæani treba da svetkuju subotu. 66 Zato, Adventisti Sedmog Dana predložili su naèine na koje je veæina Hrišæana mogla doæi u zabludu po pitanju subote. Jedna autoritativna adventistièka knjiga tvrdi da je promena sa subote na nedelju „nastala u Rimu oko sredine drugog veka.“ 67

Kao obrazloženje ovog stava, Samuelle Bacchiocchi tvrdi da je svetkovanje nedelje bilo rimokatolièka inovacija koja je postigla univerzalnost zbog autoriteta rimske crkve. 68 Antijevrejska oseæanja bila su jaka u Rimu, a neznabošci su preovladali tamošnjom crkvom. 68 Pošto se Adrijan borio protiv Jevreja, njegova vladavina bi mogla biti dobar kandidat za poèetak svetkovanja nedelje.

Zbog nastale potrebe da se odvoje Hrišæani od Jevreja i njihove subote, neznabožaèki Hrišæani su prihvatili èasni adn Sunca, pošto je predstavljao adekvatno vreme i simboliku da se obeleže znaèajni božanstveni dogaðaji koji su se odigrali na taj dan. 69

Ipak, Bacchiocchijeva teorija ima brojne nedostatke, kao što je primetio Strand, koji je takoðe Adventista. 70 Bacchiocchi tvrdi da je samo veoma moæna crkva (tj. Rim) mogla efektivno izmeniti bogoslužbeni dan širom carstva.

Protiv njegove teze, naravno, je èinjenica da Rim nije imao takvu vlast u drugom veku.71 Iako je Rim mogao uticati na neke oblasti u imperiji, nije bio u moguænosti da izmeni ustaljene obièaje, posebno na Istoku, bez ikakvih vidljivih dokaza ili sukoba, posebno ako su ti obièaji bili zasnovani na apostolskoj praksi. 72

Još jedan veliki problem sa Bacchiocchijevom teorijom je da je svetkovanje nedelje zabeleženo pre vladavine Adrijana i izvan Rima: Ignjatije Antiohijski nije bio svetkovalac subote i najverovatnije je svetkovao nedelju, a Magnežani i Filadelfijci (i verovatno ostale crkve kojima je pisao) su se verovatno slagale sa njim u tome, a Varnava daje dokate da se u aleksandriji svetkovala nedelja još poèetkom drugog veka. U ni u kom sluèaju nemamo dokate da se izmenabogoslužbenog dana desila tako kasno. Za Justina, takoðe, „ima znaèajnih dokaza da je Justin svetkovao nedelju puno pre godine 155. – i puno pre nego što je posetio Rim.“ 73 Ako je Rim drugog veka ikada proglasio da Hrišæani treba da svetkuju nedelju (nema istorijskih dokaza za takav proglas), to bi imalo efekta samo na mali broj crkava koje su iovako veæ svetkovale nedelju.

Niti se napuštanje subote može objasniti jednostavno kao anti-judaizam. Rana crkva je išla veoma daleko, protiv Markiona, da zadrži knjige Starog Zaveta u svojem kanonu. Oni nisu oseæali tu slobodu da jednostavno odbace subotu. Umesto toga, oni su je interpretirali drugaèije i tvrdili da drže njenu suštinu. Takoðe, u odreðenim periodima istorije bila bi prednost Hrišæana da budu predstavljeni kao grana Judaizma, jer je Judaizam bio jedna od zvaniènih religija, a Hrišæanstvo nije. Kompleksnost hrišæanskog stava prema Judaizmu èini vrlo malo verovatnim da je Rim mogao ubediti sve Hrišæane u svim delovima carstva da izmene svoj bogoslužbeni dan. Mnogi Hrišæani bi imali puno razloga da pruže otpor takvoj promeni.

Još jedan element Bacchiocchieve teorije je da je svetkovanje Sunca, kao što je bio Mitraizam, uticalo na Rim da odabere „dan Sunca“ za novi bogoslužbeni dan. 74 Ponovo, nema nikakvih dokaza za takav uticaj (Tertulijan ga upravo opovrgava 75), to je istorijski neverovatno, a izbor nedelje može biti objašnjen bez pozivanja na paganske prehodnike. 76 Èak šta više, rana Crkva je pružala otpor paganskim obièajima, Hrišæani bi radije umrli nego da uèine nešto tako jednostavno kao da na primer nazovu imperatora „Gospode“.

Ukratko, teorija o rimskom uvoðenju nedelje nije istorijski verodostojna.

Druge adventistièke teorije

Strand sugeriše da je sedmièno svetkovanje subote proizašlo iz godišnjeg svetkovanja Vaskrsa. On daje moguæu rekonstrukciju uzroka kvatrodecimanskog sukoba, tako da su neki Hrišæani svetkovali nedelju, a drugi neki dan meseca, oba sa korenima u jevrejskom kalendaru. 77 Onda napominje da su neki rani Hrišæani „ne samo svetkovali Vaskrs i Pedesetnicu u nedelju, veæ takoðe davali èitavom periodu od sedam sedmica izmeðu ova dva praznika poseban znaèaj.“ 78 On tvrdi da su Hrišæani poèeli da se okupljaju svake nedelje u tom periodu, a onda konaèno svake nedelje svake sedmice: „širom hrišæanskog sveta svetkovanje nedelje se jednostavno pojavilo zajedno sa svetkovanjem subote.“ 79

Ova teorija, kako bilo, osim toga što je potpuno spekulativna, ne objašnjava univerzalnost svetkovanja nedelje. Ili moramo pretpostaviti da je taj obièaj zapoèeo pre misije meðu neznabošcima, ili da je bilo toliko oèigledno da su neznabošci svuda došli do istog zakljuèka (a ako je bilo tako oèigledno, onda je moralo zapoèeti pre misije meðu neznabošcima!). Osim toga, ova teorija ne odgovara na pitanje kvatrodecimana, a svi dokazi pokazuju da su i oni svetkovali nedelju. 80 Strand oseæa da njegova teorija objašnjava zašo je nedelja „praznik vaskrsenja“, ali objašnjenje za to u stvari i nije potrebno; to bi iskreno bila jedna jednostavna veza za bilo koga ko se okuplja nedeljom, kao što je objašnjeno u delu 3, napomena 52 i delu 4 naponema 76.

Sledeæa adventistièka knjiga predlaže paralelno svetkovanje koje traje vekovima:

Do sredine (drugog) veka neki Hrišæani su dobrovoljno svetkovali nedelju kao bogoslužbeni dan, a ne dan odmora.

Rimska crkva, veæinom sastavljena od neznabožaèkih vernika (Rimljanima 11:13), predvodila je trend ka nedeljnom bogosluženju. U Rimu, glavnom gradu carstva, pojavila su se jaka anti-jevrejska oseæanja... Reagujuæi na ta oseæanja, Hrišæani u tom gradu su pokušali da se odvoje od Jevreja. Oni su odbacili neke obièaje koji su im bili zajednièki sa Jevrejima i zapoèeli trend odvajanja od poštovanja subote, napredujuæi ka iskljuèivom svetkovanju nedelje.

Od drugog do petog veka, dok je nedelja dobijala na uticaju, Hrišæani su nastavili da drže subotu skokro svuda u okviru Rimskog Carstva. Istorièar izpetog veka Sokrat piše: „gotovo sve crkve širom sveta svetkuju svete tajne subotom svake sedmice, ali Hrišæani u Aleksandriji i Rimu, na osnovu nekog drevnog predanja, su to prestali da èine.“ 81

Ova teorija ima brojne nedostatke i nepreciznosti, neke od kojih smo veæ pomenuli. Prvo, poèetkom drugog veka veæ su neki Hrišæani svetkovali nedelju, a to je bilo u Antiohiji u Maloj Aziji, kao i u Rimu i Aleksandriji. Rim nije zapoèeo taj trend, niti postoje dokazi da su ih anti-jevrejska oseæanja motivisala da napuste obièaje koje su imali zajednièke sa Jevrejima.

Osim toga, Hrišæani drugog veka nisu svetkovali dva dana, veæ samo jedan. Pisci drugog veka su jednistveno protiv doslovnog svetkovanja subote. Nema dokaza da je bilo ko (osim Evionita) držao subotu u drugom veku, kao što Maxwell zakljuèuje (deo 3, napomena 64). Maxwell takoðe napominje u vezi pravilnog prevoda Sokrata:

U stvari, Sokrat nije rekao da su crkve u Rimu i Aleksandriji prestale da održavaju Veèeru Gospodnju („svete tajne“) subotom, da bi napomenuo da su je one nekada ranije svetkovale. Umesto toga, on kaže da te crkve ne svetkuju Veèeru subotom, ostavljajuæi èitaocu da zakljuèi, ako želi, da je te crkve nikada nisu svetkovale. 82

Sokrat je zapravo rekao: „Skoro sve crkva širom sveta svetkuju svete tajne subotom svake sedmice, ali Hrišæani iz Aleksandrije i Rima, na osnovu nekog drevnog predanja, to ne èine.“ On je komentarisao praksu u èetvrtom veku, 83 vez nagoveštavanja o tome šta se dešavalo tokom ranijih vekova. Njegov komentar se ne može upotrebiti kao dokaz o drugom veku, posebno ako je suprotan svim drugim dokazima koje imamo u dokumentima iz drugog veka.

Adventistièka knjiga ispravno napominje da rani pisci ne citiraju ni jednu biblijsku zapovest za nedeljno bogosluženje. 84 Dakle, zašto su Hrišæani odabrali nedelju? Knjiga sugeriše dva razloga: 1) vaskrsenje Hristovo i 2) „popularnost i uticaj koji je svetkovanje Sunca rimskih pagana dodelilo nedelji nesumnjivo je doprinelo njenom opštem prihvatanjuza bogoslužbeni dan.“ 85 Iako je to možda igralo neku ulogu u kasnijim vekovima, naroèito nakon što je Hrišæanstvo postalo zakonito, vrlo je malo verovatno da je igralo neku ulogu u drugom veku, iz prethodno navedenih razloga.

Maxwell objašnjava neke razloge koji su doprineli svetkovanju nedelje:

Maxwellov zakljuèak

Jednostavna èinjenica da su rani Hrišæani napustili subotu preovladava ovim dokumentom. Meðutim razlozi koje oni navode za napuštanje subote su takoðe od interesa. Maxwell (adventista) daje odlièan rezime uèenja pisaca drugog i treæeg veka o suboti. Na strani 158, on izdvaja pet oblasti u kojima se crkveni oci slažu. Parafraziraæemo ih:

Maxwell zakljuèuje da su pisci drugog i ranog treæeg veka imali u osnovi isti negativni stav prema suboti (vidi deo 3, napomena 27). On onda piše:

Ovi pisci su uèili da je Novi Zavet postavio kraj starom zakonu – i da sada novi duhovni Izrael, sa svojim Novim Zavetom i svojim novi duhovnim Zakonom, nema potrebu za doslovnim obrezanjem, doslovnim žrtvama i doslovnom subotom. Varnava napominje da je Bog „obrezao srca.“ Justin se trijumfalno poziva na novo duhovno obrezanje u Hristu. Irinej je uèio da su obrezanje, žrtve i subote date starima kao znak boljih stvari koje æe doæi; nova žrtva, na primer, je skrušeno srce. Tertulijan, takoðe, govori o novim duhovnim žrtvama i duhovnom obrezanju. Svaki od ovih pisaca je takoðe uèio da je novi duhovni smisao subote zamenio stari doslovni...

Ova zamena starog zakona novim, doslovne subote duhovnom, je bio veoma hristocentrièni koncept za ova èetiri pisca. Božiji narod je nasledio zavet samo zbog toga što ga je Hristos kroz svoje stradanje nasledio za nas, kaže Varnava. Za Justina novi, finalni i veèni zakon koji nam je dat je „upravo Hristos“ lièno. Samo zbog toga što je Hristos dao zakon, On može biti i „njegov kraj“, kaže Irinej. A upravo je Hristos ukinuo „staro“ i potvrdio „novo“, po Tertulijanu. Zaista je Hristos to uèinio tvrde Irinej i Tertulijan, ne toliko ukidanjem zakona, koliko predivno ispunivši ga tako da ga je proširio daleko iznad pisanog slova. Da zakljuèimo: rano odbacivanje doslovne subote izgleda da se ima korene u zajednièkom tumaèenju pisma Starog i Novog Zaveta. 88

Maxwell se ne slaže sa piscima koje razmatra, ali mi se slažemo. Takoðe sugerišemo da su oni, iako su bili iz raznih krajeva imperije, imali „zajednièko tumaèenje“ jer je isto tumaèenje korišèena u propovedanju neznabošcima još od Dela 15: propoved koja nije zahtevala od neznabožaca da drže Mojsijev zakon, ukljuèujuæi i subotu. Neverovatno je da bi crkve širom imperije, bez sukoba, razvile istu praksu osim ako ta praksa nije bila prisutna od poèetka. Takoðe je neverovatno da bi ljudi širom imperije dali iste razloge za svoju praksu osim ako ti razlozi takoðe nisu bili prisutni od poèetka. Njihova „zajednièka tumaèenja“ su dodatni dokaz drevnosti, a drevnost znaèi da je u pitanju apostolski autoritet.

Naša rekonstrukcija dogaðaja

Slažemo se sa razlozima koje navodi Maxwell, ali bi dodali i naglasili još jedan: jevrejski Hrišæani su imali praktiènu potrebu za sastanke koji se nisu podudarali sa svetkovinama u sinagogi, kao što je napomenuto ranije.

Pisci iz drugog veka pokazuju da se veæina Hrišæana sastajala nedeljom i nije svetkovala subotu. Oni ne daju indicije koje bi sugerisale da je nedelja nedavna inovacija. To sugeriše da je svetkovanje nedelje zapoèelo još u prvom veku. Široka rasprostranjenost svetkovanja nedelje takoðe pokazuje njenu drevnost. Crkva drugog veka nije imala organizaciju ili komunikaciju koje bi im omoguæile da proglase odreðeni dan za bogosluženje, a da ne prouzrokuju suprotstavljanje i sukobe. Zato je najverovatnije da je svetkovanje nedelje zapoèelo pre ili tokom ranih faza misije meðu neznabošcima. 89

Moguæe je da je svetkovanje nedelje zapoèelo u Jerusalimu. Hiljade Jevreja koji su držali zakon došlo je u Crkvu. Oni su poseæivali svetkovine u sinagogama i hramu, ali su takoðe želeli da imaju privatne sastanke samo za vernike. Oni su želeli da razgovaraju o Pismu, dele obroke, mole se i pevaju hrišæanske himne. U poèetku, oni su se sastajali svakodnevno (Dela 2:46). Subotnje zabrane, ipak, mogle su im èiniti poteškoæe da pripreme obroke i okupe velike grupe u subotu veèe. Nedelja im je dala šansu za veæa hrišæanska okupljanja. Mogli su razgovarati o Pismima koja su se èitala prethodnog dana, posebno ako su imala mesijansko znaèenje. Ovi razgovori bi bili posebno zanimljivi. Propovedalo se, Hrišæani su slavili svoju veru u Isusa Mesiju. Kako se Hrišæanstvo širilo na jevrejske zajednice u Antiohiji, Aleksandriji i Rimu, ista situacija bi potaknula razvoj hrišæanskih sastanaka nakon subote.

Kada su Crkvi poèeli da prilaze i neznabošci, to su bili pobožni neznabošci koji su poseæivali poduke u sinagogama i kojima je takoðe bilo potrebno vreme za hrišæansko bogosluženje nakon subote. Konaèno i neznabošci iz paganstva su poèeli da pristupaju Crkvi, na primer u Aleksandriji, Efesu i Rimu. Ovi obraæenici nisu imali naviku da poseæuju sinagoge, ali su se u svakom sluèaju okupljali sa ostalima nakon subote. Tako je bilo dve grupe Hrišæana: oni koji su držali subotu i sastajali se nakon subote, i oni koji su ignorisali subotu i sastajali se samo nakon subote. Ovaj dvostruki razvoj bio je opšti u celom carstvu, pošto su Jevreji živeli u mnogim gradovima, a jevanðelisti su propovedali prvo Jevrejima. Ali potreba za dvostrukim bogoslužbenim sastancima je prestala u mnogim gradovima kada su neznabošci postali velika veæina. Anti-jevrejska oseæanja su ubrzala ovaj razvoj.

Obièaj okupljanja nakon subote raširili su putujuæi jevanðelisti, a obièaj je održan i u oblastima gde nije bilo subotnjeg okupljanja. Èak i u oblastima sa sinagogama, sastanci subotom su postali manje važni, pošto su èitanja u sinagogama morala biti tumaèena, a tumaèenja su davana na okupljanjima nakon subote. Želja za poseæivanjem sinagoge je još više smanjena kada su Hrišæani dobili svoje primerke Pisma.

Sabor u Delima 15 je veæ doneo zakljuèak da obraæenici iz neznaboštva nisu obavezni da drže Mojsijev zakon i, sudeæi po rabinskim spisima, da neobrezanih neznaboæaca nije se oèekivalo da svetkuju subotu. Pavle, pišuæi crkvi koja se sastojala od Jevreja i neznabožaca, obezvreðuje znaèaj dana (Rimljanima 14:5). On objašnjava da je subota (kao i žrtve) imala znaèenje predslike i nije znaèajno pitanje za Hrišæane (Kol 2:16). On je kritikovao bilo kakvo svetkovanje dana koji su bili deo zakonskih obaveza (Gal 4:10). Pisac poslanice Jevrejima objašnjava da je subota bila predslika eshatološki poèinak, a da Hrišæani treba da se trude da uðu u taj drugi poèinak (Jev 4:1-10). Ovi odeljci Novog zaveta ukazuju da pitanja u vezi bogoslužbenih dana nisu postavljana u prvom veku i da su rešena u ranim fazama istorije crkve.

Ova pretpostavljana rekonstrukcija objašnjava kako je jevrejska grupa koja je držala subotu mogla postati grupa koja svetkuje nedelju u okviru jedne generacije i objašnjava kako se to moglo desiti istovremeno širom carstva sa beznaèajnim nesuglasicama: nedelja je bila deo Hrišæanstva od samog poèetka. 90

Za dalje prouèavanje:

Kološanima 2:16 - subota starozavetna senka

Matej 5:17-19 - zakon i zapovesti

Otkrivenje 1:10 - Dan Gospodnji

Dan Gospodnji - nedelja u prva èetiri veka

D.M Canright "Da li je papa promenio subotu?"
The Lord's Day From Neither Catholics nor Pagans (D. M. Canright)
Sve subote Novog Zaveta